Kako smo uz badnjak počeli da kitimo i jelku

0 354

Kako je katolički običaj ukrašavanja zelenog drveta, star više od deset vekova, osvojio naše krajeve. Prvi ukrasi početkom devetnaestog veka. Srpsko stanovništvo dugo odbijalo ukrašenu jelku.

Novogodišnja jelka naslovna

Gotovo da nema kuće u Srbiji koju ovih dana ne krasi okićena jelka. Običaj katoličkog življa da ukrašava božićno drvo i na sto stavlja adventske vence i ikebane, star više od deset vekova, vremenom se proširio i na ostalo stanovništvo, te se danas u mnogim domovima, rame uz rame, mogu videti i svetlucava, šarena jelka i badnjak i pšenica.

Na naše prostore, prvenstveno u Vojvodinu kao deo Austrougarske monarhije, običaj kićenja jelke došao je početkom 19. veka. Prve božićne jelke, dvadesetih godina 19. veka okitile su aristokratske porodice, koje su imale rodbinske veze u Nemačkoj, Beču i Budimpešti.

Staklene anđele, jaganjce i svećice ispod kojih su bile šarene kutije sa poklonima, dugo su čežnjivo gledali siromašniji građani. Na javnom mestu velika ukrašena jelka prvi put je postavljena 1859. godine u jaslicama Lajoša Velđija u Subotici, kada je i prvi put organizovana proslava Božića u obdaništu.

Svečano proslavljanje Hristovog rođenja brzo se proširilo i u druge ustanove gde su boravili najmlađi, a akcenat je bio na simboličnim poklonima koji su se nalazili ispod jelke.

– Iz Velđijevih spisa vidi se da su se na jelkama u subotičkim obdaništima nalazile po četiri staklene kugle, 60 svećica sa držačima, četiri velike nacionalne zastave sa natpisom božićnog karaktera, papirni lanac nacionalne crvene, zelene i bele boje – otkriva Judit Rafaji, kustos Muzeja grada u Subotici, autorka izložbe „Anđeli i jaganjci – božićne jelke između 1859. i 1975. godine“. – Proslave su u vrtićima potom organizovale mesne zajednice, a na njima su učestvovala sva deca, bez obzira na versku pripadnost.

Okićeno božićno drvo tada je na velika vrata počelo da ulazi u građanske porodice i odomaćuje se u severnim krajevima. Bogati su se utrkivali čija će biti veća i sjajnija, dok je siromašni sloj i seosko stanovništvo u kući imao samo jedno zimzelenu granu sa pokojim ukrasom.

Dok su u bogatom gradu ukrasi bili stakleni i luksuzni, a društvo im pravile svilene bombone i svećice, po selima su se pravili od grančica, gline, često su i tvrđi medenjaci i orasi krasili borove grane. Vrlo brzo, jelka je postala i statusni simbol. Domaćice su se utrkivale koja će napraviti lepše zvezdice i anđele, koji su po pravilu krasili vrh jelke.

Javno proslavljanje Božića 25. decembra traje sve do kraja Prvog svetskog rata i prisajedinjenja Kraljevini SHS, kada je ukinuto i postalo samo porodična svetkovina.

Dolaskom komunističke vlasti sredinom minulog veka, koja je zabranjivala verske obrede, božićno drvo se ukrašavalo krišom i to mahom po selima i manjim vojvođanskim mestima. Trudeći se da lep običaj ne predaju zaboravu, katolici su jelku počeli da kite koji dan kasnije, tako da su ukrasi i ikebane postavljeni uoči novogodišnje noći.

Polako su ukrasi i jelka prelazili Dunav i Savu i 70-ih godina došli prvo u gradove, a potom i u manje sredine južnijih krajeva naše zemlje. Dugo je srpsko stanovništvo imalo i dozu odbojnosti prema ukrašenim jelkama, smatrajući da će njima, na neki način, izneveriti pravoslavni badnjak, koji se takođe krišom unosio u kuće.

Prava ekspanzija kićenja kod nas počinje upravo osamdesetih godina prošlog veka, kada su ukrasi i jelke počeli da se prodaju na ulicama, a ukrašavani su ne samo kuće, nego i izlozi, trgovi, javne ustanove…

PLASTIKA I PRVE LAMPICE
PRIČA kaže da je jedan Nemac, duvač stakla, bio toliko siromašan da nije imao čime da okiti jelku i obraduje decu, te se dosetio da staklene kugle oboji i njima okiti drvo. Prva plastična veštačka jelka napravljena je 1880. godine u Nemačkoj, kako bi se sačuvale prirodne jelke, a prve lampice zasijale su 1882. godine i delo su Edvarda Džonsona, pomoćnika Tomasa Edisona.
PREDANJE

PREMA predanju, sveti Bonifacije je spasao život detetu koje su pagani hteli da žrtvuju, tako što je pesnicom sravnio sa zemljom hrast oko koga su se okupili. Na tom mestu nikla je jela, kao simbol večnog života. Drugi mitski koren je legenda o jelki, kedru i boru koji su rasli ispred pećine u kojoj se rodio Isus Hrist. Pošto jedino jelka nije imala plodove kojim bi darivala novorođenče, anđeo ju je okitio zvezdom. 

Izvor: Večernje Novosti / J. Lemajić

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa E-pošte neće biti objavljena