Данас се у Центру за посетиоце НП Тара организује обележавање 35 година од проглашења Националног парка Тара. Прве инцијативе да Тара добије статус Националног парка јавиле су се још 1950. године, али се чекало пуних 30 година да би коначно 1981. године Скупштина Србије ту инцијативу и званично потврдила. У оквиру обележавања овог значајног јубилеја биће организована презентација активности Националног парка и промоција Лексикона Националног парка Тара.
Национални парк Тара је основан 13. јула 1981. године а данас обухвата површину од 24.991,82 ha. Најважнији разлози за проглашење националним парком су очувани шумски комплекси, природна популација Панчићеве оморике и велика разоврсност биљног и животињског света.
Национални парк Тара покрива највећи део планине Таре која се налази на крајњем западу Србије и захвата подручје општине Бајина Башта ограничено лактастим током Дрине између Вишеграда и Бајине Баште. Подручје парка се налази између 43°52′ и 44°02′ северне географске ширине и 19°15′ и 19°38′ источне географске дужине. Границе Националног парка највећом дужином поклапају се са државном границом са Републиком Српском и општинском границом, са територијом општине Ужице.
Приступ у Национални парк је могућ из три правца: путем Бајина Башта – Калуђерске баре (16 км), путем Бајина Башта – Перућац – Митровац (27км) и путем Кремна – Калуђерске баре (9 км)
Ово је типично шумско подручје, а по очуваности и разноврсности шумских екосистема, од којих су многи реликтног карактера, спада у најбогатија и највреднија шумска подручја Европе. На Тари доминирају мешовите шуме смрче, јеле и букве (преко 85% шумских површина), а специфичност у односу на друге планине Балканског полуострва представља велики број реликтних и ендемичних шумских врста и заједница.
На Тари је идентификовано преко 40 лишћарских, лишћарско-четинарских и четинарских фитоценоза, затим 1156 врста васкуларне флоре што чини 1/3 укупне флоре Србије. Од заступљених биљних врста 76 су ендемичне врсте. Посебну вредност и значај има Панчићева оморика (Picea omorikа), ендемична и реликтна врста, која је кањонима и клисурама средњег тока рек Дрине успела да преживи задње ледено доба.
Према резултатима досадашњих истраживања, подручје Таре насељава 59 врста сисара, око 140 врста птица, 12 врста водоземаца, 12 врста гмизаваца и 19 врста риба. Овде је настањена највећа популације мрког медведа у Србији, а од 2006. године вршимо мониторинг ове врсте. Најпознатији врста, за коју се може рећи да је симбол фауне бескичмењака Таре је ендемореликт Панчићев скакавац (Pyrgomorphulla serbica).
На подручју парка налазе се бројни археолошки локалитети и споменици културе који датирају од неолита па до савременог доба. Најзначајнији су манастир Рача, задужбина краља Драгутина из 13. века и један од најзначајнијих центара српске средњовековне писмености, и некрополе са стећцима у Растишту и Перућцу које су номиноване за UNESCO-ву листу светске културне баштине.
Дрина Инфо
