Реч је о једном од најстаријих календара познатих у људској историји. По њему, године су се бројале од „постанка света 1. септембра 5508. године пре рођења Исуса“. Овај календар је био у званичној употреби код Срба све до 19. века. До тада, сви документи, надгробни споменици, повеље, данашњи споменици културе, записи и слично временски су одређивани према њему. Најупечатљивији доказ је натпис на кули на Смедеревској тврђави док се датуми датирани по старом српском календару могу наћи на бројним документима из средњег века а тако је датиран и најважнији српски средњовековни правни акт – Душанов Законик.
На кули на Смедеревској тврђави пише да је сазидана 6938. године. Записи оновремених историчара наводе да се Косовска битка одиграла 6897. године.

Чувени законик цара Душана донет је 6857. године. Закон благовјернаго цара Стефана је најважнији закон средњовековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном наВазнесење Господње, 6857. године ( 21. маја 1349.) године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 6862. године у Серу.

Одговор на ова и још многа друга питања лежи у календару који су Срби користили од оснивања државе, па све до прихватања јулијанског календара. Реч је о најстаријем календару познатом историји. По њему, године су се бројале од „постанка света 1. септембра 5508. године пре рођења Исуса“. Према старом српском календару ово није 2016. него 7524. година!
Овај календар су користили многи народи, а пре свега стари Ромеји у Источном Римском Царству. Ипак, српска „варијанта“ календара осим што има индиција да је старија од насељавања Словена на ове просторе, особена је по још нечему. Наиме, она једина датум бележи у формацији – година-месец-дан и има само два годишња доба – лето и зиму (или по народном веровању – Ђурђевдан и Митровдан).

Срби су време овим календаром званично мерили од времена Светог Саве када је он постао званични календар Српске православне цркве. Најстарији сачувани писани документи на којима су види употреба овог календара јесу Студенички типик из 1195. (6703) и Карејски типик Светог Саве из 1199. (6707) године.

Овај календар је био у употреби све до краја 19. века. До тада, сви документи, надгробни споменици, повеље, данашњи споменици културе … временски су одређивани према њему. Најупечатљивији доказ је поменута кула у Смедеревској тврђави. После овог периода, Срби су прихватили јулијански календар, а 1919. године је тадашња Краљевина СХС прешла на рачунање времена по грегоријанском календару.
Напуштањем „старог“ календара у Србији је заправо отворено календарско питање и расправе које трају до данашњег дана. Наравно да је рационално време у садашњости рачунати по у највећем делу света прихваћеном календару али морамо бити поносни на то што као народ имамо један од најстаријих календара у историји.
Као што каже познати српски етнолог Драгомир Антонић нема никаквог разлога да бежимо од српског календара јер и многи други народи и данас у свету време рачунају по својим календарима. Он наводи да у свету тренутно постоји 42 календара а време на свој начин рачунају Кинези, Јевреји, муслимани, у Бурми…
Коришћење сопственог календара не значи одрицање од овога који је важећи на свету. То је ствар договорa, поштовања националног идентитета и поноса народа.

