Прича о раду Шкотских женских болница на српском фронту 1915. године добро је позната многима у Србији.
Године 1915. др Елси Инглис и њене колегинице служиле су заједно са Српском војском и помагале да се ублажи њихова патња, како од ратних рана, тако и од болести. Када су Централне силе крајем те године извршиле инвазију на Србију, особље СЖБ суочило се са страшним избором: да напусти своје пацијенте или да остане са њима. Инглис је изабрала да остане.
Потом је заробљена и коначно враћена у Британију у фебруару 1916. године. Али није се повукла из ратне службе. Уместо тога, одмах је почела да организује нову јединицу Шкотске женске болнице — намењену раду са Српском добровољачком дивизијом која је служила у Руској војсци. То су били српски војници, заједно са још неким Јужним Словенима, који су претходно били мобилисани у Аустроугарској војсци, а затим прешли на другу страну или се предали Русима. У јуну 1916. године српска влада убедила је руског цара да им дозволи да формирају Дивизију. Међутим, нису имали медицинску подршку; зато је од Британије затражена помоћ. Комитет Шкотских женских болница пристао је да пошаље контингент лекара и медицинских сестара, као и флоту амбулантних кола.
Њихово путовање ускоро ће их довести усред рата у Румунији.
Румунија улази у рат
Румунија је ушла у Први светски рат на страни Савезника 27. августа 1916. године, објавивши рат Аустроугарској.
То је дочекано као стратешка победа Антанте — али је Русима створило сопствене проблеме. Румунска војска била је мала и недовољно обучена, а њен улазак у рат огромно је повећао дужину фронта коју су Руси морали да подржавају. Близина Црног мора и Турске, са њеним бродовима, такође је угрожавала луке. Руски начелник штаба, генерал Алексејев, стога је сматрао да то није корисно за руску ствар и одредио је само 50.000 људи за одбрану Румуније — две пешадијске дивизије и једну коњичку дивизију. Једну од њих чинило је 14.000 Срба и јужних Словена из Српске дивизије.
Румунска војска напредовала је у Трансилванију, али су Централне силе узвратиле нападом и до краја 1916. румунске снаге биле су у повлачењу.
Шкотске жене нашле су се усред ове брзо променљиве војне ситуације. Бродом су испловиле из Ливерпула 30. августа 1916. године за Архангелск, а затим возом кренуле ка Одеси.
У јединици их је било 75 — 13 из Шкотске, 5 из Ирске, три из Велса и 50 из Енглеске. Са њима су путовала и три српска официра и 32 подофицира који су допутовали са Крфа.
У Архангелск су стигли 10. септембра, а до 12. септембра истоварили су све своје залихе, тешке око 50 тона, и кренули возом за Одесу преко Москве, где су стигли 22. септембра.
Из Одесе су наставили возом до Ренија у Румунији. У Ренију се железнички колосек променио и морали су даље паробродом до Чернаводе, где су стигли 30. септембра, након преласка Кароловог моста и 18 дана путовања копном.
Њихова главна брига била је Прва српска добровољачка дивизија, која се борила у Добруџи, у источној Румунији, заједно са руским снагама.
До њиховог доласка Руси и Срби су се већ месец дана борили, јер је румунско напредовање у Трансилванији подстакло Немце да нападну како би подржали Бугарску — при чему су генерали Фалкенхајн и Макензен добили команду. Напали су Добруџу немачким, бугарским и османским снагама које су изненадиле браниоце.
Румуни су се повукли да бране Добруџу и изгубили сву територију коју су претходно заузели.
До тренутка када је СЖБ стигла, српска дивизија већ је била тешко десеткована након месец дана борби, а сврха јединице СЖБ била је да пружи медицинску подршку тим српским трупама. Савремени и каснији извештаји описују ову организацију као пружање медицинске неге српским снагама које су биле озбиљно ускраћене за одговарајуће медицинске капацитете.
СЖБ је одмах основала две пољске болнице, док је њихова транспортна јединица одлазила напред како би враћала рањенике.
Једна од најважнијих локација била је Меџидија, у Добруџи, под руководством др Инглис. Друга је била 35 км јужније, у Булбул Мику, под руководством др Лилијан Чезни.
Од лекара и медицинских сестара СЖБ очекивало се да обављају операције, негу и хитно лечење, док је особље амбулантних кола превозило пацијенте преко тешких путева.
А онда је дошла криза. Румунска и српска дивизија биле су принуђене да се повуку из Добруџе 20. октобра, након што су Руси повукли део својих снага како би их ојачали на другим местима. Главно немачко напредовање одвијало се дуж главне железничке пруге.
Румуни су се такође повукли, а за њима и преостале руске снаге — остављајући српску дивизију саму. Борила се 24 сата и до тренутка када је почело њихово повлачење, 10.000 од првобитних 14.000 војника било је међу губицима — мртвих или рањених.
За Шкотске женске болнице, то је њихову медицинску мисију претворило у очајничко путовање за опстанак. Нису кренуле док сва опрема није била спакована и док сви пацијенти нису евакуисани у позадину. Једноставно нису могле да напусте своје пацијенте.
Жене су зато пратиле снаге које су се повлачиле, носећи своју медицинску опрему и покушавајући да се брину о рањеницима док се војна ситуација погоршавала.
То је био изузетно тежак подухват.
Путеви су постали претрпани војницима, избеглицама, породицама, лекарима и војним особљем. Залихе су биле оскудне, комуникације неизвесне, а опасност од заробљавања веома стварна.
Особље СЖБ било је навикнуто на тешкоће, али је повлачење из Добруџе представљало сасвим другачији изазов, јер су се две болнице раздвојиле. Две недеље свака је претпостављала да је она друга заробљена.
На крају су др Елси Инглис и чланови њене јединице стигли у Браилу, на Дунаву. Жене су затим путовале на запад, према Дунаву, у правцу Галаца, прешле Дунав 28. октобра и поново успоставиле болнице 3. новембра.
Ту су се болнице поново састале и пронашле две болнице Британског Црвеног крста под руководством др Џејмса Берија, који је са др Инглис био у Србији 1915. године и повукао се преко планина у оквиру Албанске голготе.
Тамо је размера медицинског проблема била огромна. Оно што је преостало од српске дивизије било је стационирано у Исмаилу — главном граду Бесарабије на северној обали Дунава.
Проблем је сада био што се приближавала зима, а они су за њу били слабо опремљени — али је барем линија фронта била држана и подржавана од стране британске дивизије оклопних аутомобила која је стигла 27. новембра, а линија фронта била је потиснута готово до Чернаводе. Међутим, Немци су поново напредовали, Букурешт је пао 6. децембра, а цела Румунија била је напуштена, осим покрајине Молдавије. СЖБ је поново била у повлачењу. Када су се коначно други пут зауставили у Ренију, СЖБ је помогла Русима, док је Српска дивизија држана у резерви.
До 1917. године, међутим, приближавала се још једна огромна криза. Руска револуција променила је Источни фронт. Руска војска била је све неорганизованија, а Русија се приближавала повлачењу из рата.
За Шкотске женске болнице то је створило суштински проблем. Њихови српски пацијенти и савезници и даље су били посвећени савезничкој ствари, али се руска војна структура на коју су се ослањали распадала. На Британце у Русији — укључујући и СЖБ — све се више гледало са сумњом, а неке су хапсиле обе стране револуције. Било је јасно да њихова мисија постаје немогућа.
Др Елси Инглис била је одлучна да не напусти једноставно српске војнике, који су сада били много бројније снаге након стварања друге Југословенске дивизије, која није била формирана од добровољаца (као Прва дивизија), већ присилним укључивањем јужнословенских заробљеника.
Међутим, почеле су да се јављају и тензије међу несрбима, који нису били наклоњени идеји југословенске дивизије, па су је Руси преименовали у Добровољачки корпус Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, ни то није одржало Корпус на окупу због међусобних нетрпељивости. На крају је око 13.000 несрба уклоњено и послато у руске пукове, док су две трећине преосталих војника и сви официри углавном били Срби.
До јула 1917. године Срби су изгубили поверење у Руску војску, која их је све више користила за одржавање морала сопствених војника на Галицијском фронту. Због тога су затражили да буду пребачени у Македонију, страхујући да би их, уколико остану, бољшевици могли предати Аустроугарској.
Али Руси су били против тога. Генерал Михаило Живковић („Гвоздени генерал“), који је командовао Корпусом, био је немоћан да било шта учини и обратио се др Инглис за помоћ.
Како су се борбе крајем јула појачавале, а српски губици поново постајали велики, брига др Инглис била је да осигура да српски добровољци на крају могу стићи до главних српских снага које су се бориле заједно са Савезницима у Македонији. Одбила је да оде уколико Срби не пођу са њом.
СЖБ се зато укључила у помагање овим људима током компликованог процеса повлачења из руског ратног простора. Преостало је 15.000 Срба и, уколико не буду евакуисани до краја новембра, неће бити наде да напусте Русију све до пролећа због зиме.
Инглис је зато послала двојицу чланова свог особља назад у Лондон да затраже од британске владе да изврши притисак на Русе — што је успело. На крају су руска и румунска влада пристале да их ослободе.
На крају је јединица Шкотске женске болнице морала да се повуче из региона. Два воза дневно полазила су из Одесе од краја октобра — време је истицало јер је ситуација у Русији постајала све нестабилнија — а њихова једина могућност за бекство, преко луке Архангелск, ускоро би била онемогућена ледом.
До тренутка када су стигли у Архангелск, само 6.000 људи укрцано је на бродове заједно са СЖБ и било у могућности да оде у Британију. Бољшевици су такође стварали проблеме, па је одлучено да преосталих 9.000 путује возом преко Транссибирске железнице, преко Хонг Конга до Солуна — на путовање преко читавог света. Њихов повратак кући био је сам по себи опасан, одвијајући се у позадини подморничког рата и сталне нестабилности у Русији.
За др Елси Инглис, ово путовање означило је последње поглавље њене изванредне ратне службе.
Вратила се у Британију тешко болесна и стигла 25. новембра у лучки град Њукасл. Др Елси Инглис инсистирала је да испрати Србе пре него што напише свој извештај Комитету. Други нису знали да је тешко болесна. То је скривала од осталих, јер су сви били исцрпљени путовањем и лишавањима у Русији. Ипак, обукла је униформу и ставила своја одликовања и медаље док је стајала да се опрости од војника. Умрла је од рака 24 сата касније, 26. новембра, пошто је написала свој последњи извештај Комитету СЖБ, молећи их да прикупе више новца за Србе. Имала је педесет три године.
Срби су изгледали јадно док су напуштали бродове. Њихов долазак није био најављен нити објављен у јавности. Они који су их видели морали су се питати ко су. Од СЖБ је затражено да не говори о Србима све док безбедно не стигну у Македонију, како би се њихов покрет задржао у тајности од Немаца. Дивизија се укрцала у возове за Фарнам и Винчестер, пре него што је из Саутемптона кренула за Солун. Преосталих 9.000 из Прве дивизије стигло је у Солун средином априла. Тамо је било и око 5.000 Срба који су допутовали из САД као добровољци да служе раме уз раме са својим сународницима. Њихов долазак не само да је значајно повећао бројност српског доприноса Армији Оријента, већ је значајно подигао и морал међу војницима у тренутку када су британска и француска војска све више повлачиле своје трупе из Солуна.
До септембра 1918. године услови су били спремни за пробој са Солунског фронта. Пробој је почео 15. септембра, предвођен Српском војском, уз подршку Француза и Британаца. Да није било доласка ових додатних трупа, можда не би био могућ, а читав исход кампање могао је бити другачији. Утицај овог пробоја био је огроман. Убрзо је Бугарска затражила примирје, а када је град Ниш ослобођен, прекинуте су снабдевачке везе Османског царства са Немачком и оно је такође избачено из рата.
Са пристизањем све већег броја америчких војника на Западни фронт, 3. октобра 1918. године фелдмаршал Хинденбург, као начелник Врховне команде немачке војске, послао је меморандум новом царском канцелару, принцу Максимилијану од Бадена. Написао је:
„Као последица слома македонског фронта и неизбежног слабљења наших резерви на Западу… људски гледано, нема изгледа да ћемо натерати наше непријатеље да затраже мир.“
Наставио је да непријатељ Савезника добија свеже резерве, док немачки губици више нису могли бити адекватно надокнађени, и закључио:
„У овим околностима од највеће је важности зауставити борбе…“
Велики рат завршен је неколико недеља касније, 11. новембра. Британија, Француска и САД очекивале су да ће трајати много дуже.
Закључак
Искуство Шкотских женских болница у Румунији стога је било много више од приче о једној болници. Била је то прича о женама које су путовале преко граница и заједно са војскама које су се повлачиле, како би остале уз своје пацијенте. Била је то прича о британским женама које су радиле заједно са румунским, руским и српским снагама у једном од најнестабилнијих подручја Великог рата.
А изнад свега, била је то прича о служењу, храбрости, жртви и истрајности.
Када се сећамо Првог светског рата, природно се сећамо војски, генерала и битака — Цера, Колубаре, Албанске голготе, Горницева, Кајмакчалана, Доброг Поља. Али уз њих су биле и жене попут Елси Инглис, лекарке, медицинске сестре, возачице амбулантних кола и болничарке Шкотских женских болница и других британских мисија, које су притекле Србији у помоћ у часу њене највеће потребе.
110 година касније, њихова прича заслужује да буде запамћена као важан део и шкотске историје и историје медицине Великог рата.
Пише: Пуковник Ник Илић
дрина.инфо
