Довољан је један лајк, нови пратилац или коментар.
Друштвене мреже су промениле начин на који пратимо људе које волимо, али су истовремено отвориле врата новом облику љубоморе. Данас партнеру не морамо поставити директно питање да бисмо почели да сумњамо. Довољан може бити један лајк, нови пратилац, коментар или чињеница да је особа била онлајн, а није одговорила на поруку.
Такво понашање може прерасти у стално проверавање партнерових активности на интернету, од листе пратилаца до приватних порука. Психолошкиња и сексолошкиња Вероника Роси објашњава да проблем често не настаје због самог поступка партнера, већ због значења које му придајемо. Друштвене мреже пружају много информација, али веома мало објашњења, па простор који остаје празан често попуњавају наше несигурности и страхови.
Шта је дигитална љубомора?
Дигитална љубомора настаје у свету у којем су телефони и друштвене мреже постали продужетак свакодневног живота. Како објашњава Роси, не покреће је нужно оно што партнер заиста ради, већ начин на који ми тумачимо оно што видимо на екрану. Тако се лако може догодити да више живимо у причи коју смо сами створили него у стварном односу.
Друштвене мреже додатно појачавају осећај несигурности јер стварају утисак да постоји безброј других људи, могућности и избора. Партнеров лајк, коментар или праћење некога могу тако постати повод за поређење и страх да ћемо бити замењени. Проблем је у томе што видимо поступак, али не и разлог због којег је до њега дошло.
Велика количина доступних података ствара привид да имамо контролу над ситуацијом. Међутим, љубав подразумева прихватање чињенице да другу особу никада не можемо у потпуности контролисати нити знати све о њој. Поверење зато не настаје када имамо све информације, већ када можемо да поднесемо и оно што нам је непознато.
Контрола која нема границе
Технологија је данас омогућила готово непрекидно праћење туђих активности. Статус на мрежи, време последње активности, локација или прочитана порука могу постати „докази“ које покушавамо да повежемо како бисмо добили одговор на питање шта партнер ради. Ипак, оно што је видљиво не мора бити и разумљиво. Можемо видети нечији поступак, али не и намеру или осећање које стоји иза њега.
Због тога особа може почети да прикупља све више информација, проверава детаље и тражи потврду својих сумњи. Када пронађе оно што јој пружа осећај сигурности, олакшање је најчешће краткотрајно. Убрзо се јавља потреба за новом провером, па настаје зачарани круг у којем контрола захтева још више контроле.
Према Роси, стално праћење не решава љубомору, већ може да је претвори у хроничан проблем. Проверавање на кратко смањује напетост, али дугорочно појачава забринутост и потребу за новим проверама. Тако оно што је требало да донесе сигурност заправо постаје извор још веће несигурности.
Када љубомора постаје проблем?
Дигитална љубомора почиње озбиљно да нарушава однос када надзор потисне разговор, блискост и поверење. Ако проверавање постане аутоматско, стално и компулсивно, а расположење зависи од тога шта ћемо пронаћи на партнеровом профилу, проблем више није само у друштвеним мрежама. Таква контрола може озбиљно да наруши осећај слободе и интимности у вези.
Роси сматра да је важно радити на два фронта – градити поверење у партнера и научити да се поднесе одређена количина неизвесности, али и разумети одакле љубомора долази. Она често више говори о нашим искуствима и страховима него о нејасном поступку друге особе. Иза ње се могу крити потреба да будемо примећени, сигурни и изабрани.
Ослобађање од дигиталне љубоморе зато не значи проналажење још бољег начина за проверавање партнера, већ одустајање од потребе да све морамо знати. Сигурност у вези не настаје када имамо увид у сваки корак друге особе, већ када можемо да осећамо да смо вољени и онда када не знамо све.
24.седам.рс
