Када је пре четири године размишљао о томе да започне обуку за падобранство, Зоран Џамбасовић Џамба није могао да претпостави да ће га један одлазак на Златибор одвести у потпуно другом правцу.
Данас је параглајдинг једна од активности без којих тешко замишља слободно време, а међу бројним летовима један има посебно место – онај са видиковца Ослуша на Тари до Бајине Баште.
Зоран каже да су га одувек привлачили авантура, адреналин и померање сопствених граница. Управо због тога је у почетку размишљао о падобранству.
– Све је почело пре неких четири године. Одувек сам волео изазове, авантуру и адреналин и тада ми је пала на памет идеја да кренем на обуку за падобранство. Међутим, један пријатељ ме је повео на Златибор да ми покаже како изгледа летење параглајдером. Када сам први пут узео његову опрему и ставио је на себе, имао сам само једну жељу – да се одвојим од земље макар неколико метара и осетим како је то летети. Тај први осећај био је довољан. Од тог тренутка сам се заљубио у параглајдинг и знао сам да је то нешто чиме желим да се бавим – прича Зоран.
Од првих неколико метара изнад земље стигао је до летова које ће памтити читавог живота. Један од њих догодио се управо у родном крају.
Полетео је са Ослуше на Тари, а на полетишту га је тог дана испратио велики број људи. Временски услови су се, како каже, добро поклопили, па је одлучио да покуша прелет према Бајиној Башти.
– Лет до Бајине Баште за мене је био нешто нестварно. Полетео сам са видиковца Ослуша на Тари, где ме је испратио велики број људи. Тог дана су се време и услови баш поклопили и одлучио сам да кренем у прелет према Бајиној Башти.
Посебан тренутак уследио је када се из ваздуха испод њега указао град који добро познаје са земље.
– Када сам стигао изнад свог родног града и погледао га из ваздуха, преплавиле су ме емоције. У једном тренутку сам само себи рекао: „Ја летим изнад свог града.“ Посматрао сам Бајину Башту из потпуно другачије перспективе, са неким посебним одушевљењем које је тешко описати. Лет је трајао укупно 59 минута, али мени је прошао као тренутак. То је дефинитивно један од летова које ћу заувек памтити.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Иза снимака који са земље могу да делују готово безбрижно, међутим, стоји много припреме. Зоран наглашава да параглајдинг није спорт у којем се ствари препуштају случају.
– Параглајдинг је спорт који захтева много знања, припреме и пажње. Може бити веома опасан уколико се не поштују основна правила и процедуре. Пре сваког лета потребно је детаљно проверити комплетну опрему, а затим пажљиво проценити временске услове и сачекати одговарајуће услове за безбедно полетање.
Ни завршена обука, додаје, не значи да је учење престало.
– У овом спорту никада не можеш да кажеш да знаш све. Параглајдинг се практично учи целог живота, а са сваким новим летом стичеш додатно искуство. Зато су стално вежбање, усавршавање и поштовање правила веома важни за безбедно летење.
Још један лет који издваја догодио се готово на самом почетку његове параглајдинг приче. Одмах након завршетка обуке са клубом је отпутовао у Турску, у Олудениз.
– Мој незабораван лет био је одмах након завршетка обуке, када сам са клубом отишао у Турску, у Олудениз. Полетали смо са планине Бабадаг, са полетишта на око 1.900 метара надморске висине, до којег се стиже жичаром. Сам поглед са те висине, а затим лет изнад Олудениза и мора, за мене су били нешто потпуно ново и незаборавно. То је један од оних летова и тренутака које ћу сигурно памтити целог живота.
Параглајдинг је само један део његовог активног живота. Роњење, камповање, вожња бицикла и квада такође су активности којима се враћа кад год му обавезе дозволе. Не види их као засебне хобије, већ као различите начине да буде у природи, упозна нова места и избегне монотонију.
– Мислим да је та љубав према авантури једноставно део мене. Одувек сам волео природу, изазове и тај осећај слободе који такве активности пружају. Било да је то параглајдинг, роњење, камповање, вожња бицикла или квада, свака авантура ми доноси неко ново искуство и помера моје границе. Највише уживам у томе што кроз све те активности упознајем нова места, људе, али и самог себе. Једноставно, не волим монотонију – волим да истражујем, да пробам нешто ново и да сваки пут доживим неку нову причу.
Иако на први поглед може да делује да је за све то потребно много слободног времена, Зоран каже да је стварност управо супротна. Свакодневне обавезе остављају му мало простора, па настоји да искористи и неколико слободних сати.
– Искрено, имам јако мало слободног времена због свакодневних обавеза, али када се појави макар неколико слободних сати, трудим се да их искористим на прави начин. Уместо да време проведем код куће, бирам природу и неку нову авантуру. Мислим да није најважније колико слободног времена имамо, већ како га користимо.
У неке од тих авантура укључује и децу. Заједно возе бицикле, кампују и време проводе напољу, а циљ му, каже, није да им наметне своја интересовања.
– То ми је јако важно. Трудим се да децу од малих ногу што више водим у природу, да заједно возимо бицикле, кампујемо и проводимо време напољу. Желим да им пренесем љубав према спорту, природи и здравом начину живота, али без икаквог форсирања. Волео бих да кроз та наша заједничка искуства науче да уживају у малим стварима, да буду активни и да једног дана имају своје авантуре којих ће се радо сећати.
За оне који би желели да буду активнији, али из месеца у месец одлажу почетак, има једноставну поруку.
– Поручио бих им да не чекају прави тренутак, јер он можда никада неће доћи. Не мора се одмах кренути са нечим великим – довољно је направити први корак, изаћи у природу, провозати бицикл, прошетати или пронаћи спорт који вас испуњава. Најтеже је почети, а када једном осетите колико вам активан живот доноси енергије, задовољства и лепих тренутака, онда све постаје много лакше. Живот брзо пролази и зато мислим да треба што више времена провести радећи оно што волимо.
За Зорана Џамбасовића Џамбу то може да буде бицикл, камповање, роњење, вожња квада или параглајдер. А међу свим тим искуствима посебно место остаће резервисано за 59 минута проведених у ваздуху између Таре и Бајине Баште и тренутак у којем је, гледајући град испод себе, схватио: „Ја летим изнад свог града.“
„Овај медијски садржај суфинансиран је од стране општине Бајина Башта. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.“
дрина.инфо
