Како нова школска година почиње, вреди се сетити једне генерације која је пре 110 година кренула у школу — али не у Србији

Широм Србије, школска звона ће ускоро поново зазвонити. Деца ће се враћати у учионице после
дугог летњег распуста. За неке, то ће бити њихов први дан у школи — дан пун узбуђења,
стрепње и ишчекивања. Најмлађи ће имати родитеље, баке и деке или рођаке поред себе, који ће их охрабривати док закорачују у нови свет знања.

Али можемо ли да замислимо како је изгледао први дан школе пре тачно 110 година за групу од
око 350 српских дечака?
То нису била деца која су прешла неколико улица до своје школе. Они су прешли читав континент.
Преживели су глад, хладноћу, болест и незамисливе патње. Многи су видели смрт. Прошли су кроз албанске планине под претњом непријатељских напада, прешли море и стигли у далеку земљу чији језик, обичаје и начин живота нису познавали.
А онда су морали — некако — да почну школовање.

Ово је њихова прича. Прича о храбрости и опстанку, али и о великодушности и пријатељству. Прича коју Србија не сме да заборави, јер оно што се догодило тој деци обликовало је будућност наше земље.

Српска голгота: повлачење без преседана

Крајем 1915. године, српска влада донела је одлуку која ће обележити историју: повлачење преко црногорских и албанских планина — пут који ће заувек остати познат као српска голгота. Десетине хиљада дечака придружиле су се војсци и цивилима у повлачењу. Били су неадекватно опремљени, изгладнели и исцрпљени.
Како је снег почео да пада, хладноћа и умор су чинили своје. Хиљаде су заостајале, хиљаде губиле наду.

На албанску границу стигло је само 30.000. Пред њима су се уздизале Проклетије — планине које нису без разлога добиле име Проклете. Дечаци су следили војску, али је успон био претежак за многе. Када су у децембру 1915. стигли до Јадранског мора, 15.000 њих су страдали током пута.
Од 15.000 који су преживели, само 9.000 су остали зиви када је почела евакуација из Валоне на Крф. 2.000 су умрили током 24часовног преласка мора. На крају, само 7.000 дечака стигло је живо на Крф. Таква трагедија деце није задесила ниједан други народ у Великом рату.

Британија и Француска пружају руку

На Крфу су српске власти биле преплављене патњом војске и цивила. Дечаци — изгубљени у маси — нису имали коме да се обрате.
Али помоћ је стигла. Британски Српски потпорни фонд (Serbian Relief Fund), који је основала Лејди Лејла Пагет, реаговао је одмах. Послали су залихе, отворили болничке пунктове и почели да негују српску децу на Крфу и у Бизерти.

 

Старији дечаци су знали да ће, када дођу године, бити позвани у војску. Али млађи су се суочавали
са другом опасношћу: да постану изгубљена генерација без образовања. Тада је рођена
идеја — да се деца пошаљу у пријатељске земље, међу њима и у Уједињено Краљевство.

Долазак у Британију

У пролеће 1916. године, упркос почетним сумњама британске владе, више од 350 српских
дечака послато је у Британију. Дочекао их је Комитет за смештај и образовање српских
избеглица, на чијем челу је била госпођа Карингтон Вајлд.

Њихова мисија била је једноставна и велика: образовати нову генерацију српских стручњака који ће заменити оне изгубљене у рату.
Прва група од 160 дечака пристала је у Саутемптон и град је организовао свечани ручак. Након поздрава градоначелника, британска штампа је забележила како су дечаци устали и узвикнули: „Живела Србија! Живела Енглеска!”

Већ су били припремљени планови да се распореде у најугледније британске школе. И тако је почела једна од најнеобичнијих епизода српскобританске историје.

Колоније знања: српски дечаци у британским школама

У Бирмингему, Лејди Елизабет Кадбери преузела је бригу о групи дечака у Борнвилу, моделселу које је њен супруг, сер Џорџ Кадбери, изградио око своје фабрике чоколаде. Дечаци су добили дом, учитеље, подршку и путању образовања која је водила све до универзитета.

У Кембриџу, фелдмаршал Лорд Френч — родјени брат Лејди Кетрин Харли, хероине која је служила уз српску војску на Солуну — лично је дочекао српске дечаке и пожелео им добродошлицу.

 

Највећа колонија настала је у Единбургу, у престижној школи Џорџ Хериот. Ту су стигли синови српских чиновника, професора, лекара — људи који су пре рата заузимали важне положаје у друштву. Иако су носили трауме, дечаци су се бацили на учење. Брзо су савладали енглески и постали неразлучиви од својих шкотских вршњака.

Учитељи су записали да су се истицали у математици, језицима, природним наукама. Али истицали су се и на спортском терену. Ругбy, спорт који никада раније нису видели, постао је њихова страст. Формирали су српске тимове у Единбургу, Дандију и Глазгову.
Врхунац је дошао 9. марта 1918. године, када је српски тим школе Џорџ Хериот победио селекцију Британских колонија на турниру у рагбију седам. То је, у суштини, била прва спортска победа тима који је носио име Србије на међународној сцени.

Рагби у Србији данас живи захваљујући српским дечака који су школовани у Шкотској и донели ову игру кући, претворивши је у страст и заједницу. Игра се у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу, на теренима локалних клубова који окупљају све генерације. Популарност је и даље скромна, али стабилно расте — посебно међу младима који воле комбинацију снаге, дисциплине и другарства коју рагби носи.
Српски рагби клубови су последњих година поново играли међународне утакмице у Велсу, чувајући традицију коју су давно започели српски ђаци школовани у Хериотс Сцхоол у Единбургу. Та веза са шкотским рагбијем остала је жива: првобитни ентузијазам претворио се у трајну сарадњу, па данашње генерације настављају да путују и играју пријатељске и развојне мечеве и јачају везе које су настале још пре једног века.

Ове утакмице нису само спортски догађаји — оне су симбол континуитета, поноса и дугогодишњег пријатељства између српских рагбиста и шкотске рагби традиције.
Нова генерација: српска сирочад 1918–1919
По завршетку рата, многи од првих дечака вратили су се кући — сада као млади људи, образовани, самоуверени, спремни да помогну обнову Србије. Други су остали да студирају на Оксфорду, Кембриџу и Единбургу.
Али убрзо је стигла нова генерација: стотине српске сирочади. Довео их је Национални братствени савет, а смештени су у Фаверсаму, у згради некадашње војне болнице, коју је Национални дом за децу претворио у српско сиротиште. Ту су дечаци и девојчице живели заједно, као у интернату, и учили по српском наставном програму.

Међу њима је био и Момчило Гаврић, најмлађи војник Првог светског рата. Рођен 1906, прикључио се српској војсци са само осам година, након што му је породица страдала. Преживео је голготу, борио се уз Дринску дивизију, а потом нашао уточиште и образовање у Британији. Његов живот је симбол наде и снаге српске деце.

Пријатељство које траје

У Србији и данас постоје породице које памте приче о британској доброти током Великог рата.

У Британији постоје школе које чувају фотографије, дневнике, извештаје — сведочанства о јединственом пријатељству између два народа. И та традиција се наставља.
Британска влада данас подржава српске студенте кроз Чивнинг програм, омогућавајући мастер студије на британским универзитетима. Српски официри похађају курсеве на британским војним академијама, настављајући сарадњу која је почела у рововима 1914–1918.
На тај начин Британија и даље подржава следећу генерацију српских академика и будућих лидера.

Порука данашњој деци

Док нова школска година почиње, вреди се сетити да, ма колико први дан школе био тежак или неизвестан, данашња деца Србије могу да пронађу инспирацију у генерацији која је пре 110 година стигла у Британију — не знајући језик, носећи ране рата, али се вратила кући да обнови земљу и донесе, између осталог, и рагби, спорт који се данас игра широм Србије.
Темељи постављени 1916. године — солидарност, образовање, пријатељство — и даље помажу српским студентима, цивилним и војним, да граде бољу будућност и напредан однос између Србије и Британије.
Један век касније, та веза и даље траје.

Пише: Бојан T. Драгичевић

дрина.инфо