Један од најсвестранијих спортиста које је Бајина Башта имала, Радиша Стаменић Сиско, остаће упамћен по рекорду који ће тешко икада бити оборен. Атлетичар у више дисциплина, али и познати учесник бројних аутомобилских рели такмичења, Сиско је спортиста са једним од најдужих стажова на Међуопштинским омладинским спортским играма.
Овај витални осамдесетогодишњак, кога Бајинобаштани свакодневно срећу на градским улицама и радо поздрављају, први пут је на МОСИ наступио далеке 1968. године, као члан репрезентације Ужица.
Две године касније прикључио се спортистима Бајине Баште, који су 1970. године у Прибоју први пут наступили на овој великој спортској манифестацији.
Од тада је Сиско више од три деценије готово непрекидно био везан за МОСИ, највећу аматерску спортску манифестацију на Балкану. Више од 20 пута наступао је као такмичар у скоку увис и удаљ, бацању кугле, али је највеће успехе остварио у бацању копља.
Освојио је укупно шест медаља – две сребрне и четири бронзане. Управо су му сребрне медаље у бацању копља најдраже, јер су, како каже, за њега одувек имале посебан, златни сјај.
Када је Бајина Башта пре 24 године други пут била домаћин МОСИ, Сиско је био најстарији такмичар на Играма. Тада је најавио да ће то бити његов последњи наступ, али реч није одржао.
Као такмичар појавио се и на наредним Играма у Вишеграду, где се званично опростио од такмичарског дреса. Ипак, од МОСИ се никада није заиста опростио. Остао је присутан до данашњих дана, увек спреман да младим спортистима помогне саветом и пренесе им своје богато искуство.
Спортисти из Бајине Баште деценијама су достојно представљали свој град на бројним такмичењима. Резултати и спортски престиж били су важни, али су једнако значајни били фер-плеј, поштовање ривала и пријатељства која су настајала ван спортских борилишта.
Сиско истиче да су се Бајинобаштани по томе посебно издвајали и да никада није жалио што му је златна медаља увек измицала.
– Презадовољан сам оним што сам постигао на спортском терену, нарочито резултатима на МОСИ. За мене су најлепши и најважнији били дружење и стицање правих пријатеља. Упознати и имати пријатеље као што су чувени дугопругаш Славко Кузмановић, маратонка Оливера Јевтић или скакач увис Драгослав Дивац, то је нешто што остаје заувек и што је сјајније од сваке медаље – каже Сиско.
Током дугогодишњег учешћа на МОСИ упознао је готово све градове и вароши са тромеђе Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Ипак, посебно памти Тјентиште и Беране, где су спортисти камповали под шаторима.
Узбудљиво је било и у Пријепољу, где је својим аутомобилом превозио спортисте из Бродарева како не би закаснили на такмичења, као и у Новој Вароши, где је велики број учесника био смештен на Златару.
Вишеград му је такође остао у лепој успомени, јер су Бајинобаштани тамо традиционално постизали одличне резултате.
Ипак, за њега нема дилеме ко је најбољи домаћин МОСИ.
– Чини ми се да је Бајина Башта најбољи домаћин и организатор МОСИ, можда и зато што су сви спортски објекти и терени на малом простору, а смештајни капацитети у близини. Колико знам, одавде сви носе прелепе утиске – истиче Радиша Стаменић Сиско.
Његова спортска прича показује да се величина једног спортисте не мери само бројем освојених медаља. Мери се трајањем, пријатељствима, поштовањем и љубављу према спорту која не престаје ни када се такмичарски дрес одложи.
За Радишу Стаменића Сиска, сребрне медаље заиста су имале златни сјај.
дрина.инфо/О. Додић, билтен МОСИ
