РЕД верника отегао се испред Храма Светог Саве у Београду, хиљаде људи се крећу полако, корак по корак, ка кивоту у коме се чува појас Богородице, донет из светогорског манастира Ватопеда.
Неуобичајено за наш менталитет, ходочасници стоје дисциплиновано и ћутке сатима чекајући да дођу до реликвије коју су, по предању, пронашли апостоли у 1. веку када су подигли поклопац Богородичиног саркофага у Гетсиманији.
Тако је од Спасовдана када је светиња, после литије, изложена у Храму.
Када упитате људе из реда зашто су спремни да трпе дуго стајање и несносну врућину, они дају готово истоветан, једноставан одговор – да осећају потребу да одају поштовање великој светињи. Нема исповедања о болестима, проблемима, ни празнословља какво се често чује на комерцијалним турама у „лековите светиње“. Овде, исконска вере не тражи доказе.
– Вера је нешто што је у човека усађено, са чим се рађамо и са чиме живимо на овај или онај начин. Човек је верујуће биће, он се рађа са клицом вере коју може да потисне, али она увек постоји. То показују многобројни примери људи који су годинама били атеисти, а онда су постали оно што у ствари јесу. Веру илуструје и достојанство људи у реду за поклоњење, јер њих не присиљава ништа споља на пристојност, већ унутрашњи осећај – каже др Радомир В. Поповић, умировљени протојереј-ставрофор, дугогодишњи професор и ректор Богословског факултета.
Реликвије постају последња линија одбране у смутном времену када велике пароле звуче шупље у свету којим управља агресивна догма „свако за себе“. Социолог Улрих Бек указује да у таквом окружењу једино чему појединац може веровати јесте сопствено, непосредно чулно и емпиријско искуство, јер он више не тражи теолошко објашњење већ директну „размену“ енергије, утехе или исцељења.Чекање у реду са хиљадама других људи који деле сличну муку не пада му тешко, иако је напорно, јер му враћа заборављени осећај заједништва.
ТРЖИШНА СВЕТОСТ
ЗАПАДНА црква је у великој мери покварила хришћански однос према реликвијама, јер је, почев од 12. века, настала права помама за њима, писао је велики историчар уметности и истраживач Хиландара Душан Миловановић:
– Папска курија је издавала сертификате уопште не водећи рачуна о њиховој аутентичности и руководећи се искључиво економским мотивима. Познато је да је у Француској било истовремено поштовано шест глава светог Ђорђа и све су имале уредне потврде о аутентичности од Ватикана. Исто тако, постојало је на Западу више „десница светог Јована Крститеља“, као и толико делова „часног крста, на коме је Христос распет“ да би се од њих лако саградила монументална грађевина.
Наравно, у глобалном друштву које се клања „златном телету“ ни светињама није лако да избегну комерцијализацију, када их сензационалистички извештаји описују као магијске чаробне штапиће.
– Такав однос према њима је идолопоклонство, а то није у духу православља. Мошти нас подсећају на оно што је извор, а вера је у човеку, она лечи. Све је плод вере, јаки смо онолико колико нам је јака вера. Људи су поводљиви, склони да све претворе у неку трговину и треба се томе одупрети истинском вером у нама и увек имати на уму да је све што је Бог створио земља Господња и да се свуда може указивати богопоштовање – наглашава проф. др Поповић.
По православној традицији мошти се поштују, али не зато што имају сопствену моћ већ зато што кроз њих делује Божја благодат. Реликвијама се сматрају материјални остаци тела светитеља, као и предмети са којима је светитељ био у директном додиру током живота или страдања. Седми васељенски сабор 787. увео је стриктну терминолошку разлику: латриа (обожавање) припада искључиво Богу (Оцу, Сину и Светоме Духу), а дулиа / венериа (поштовање) се упућује се светитељима, иконама и моштима из љубави и поштовања према ономе кога они представљају. Ако се ова хијерархија наруши, реч је о идолопоклонству.
новости.рс
