Промена у односу броја великих и малих људи довела је до тога да данас један обичан и просечан човек не може да схвати значење речи као што су идеалиста, херој, хуманитарац и борац. Поставља се питање да ли је Младеновић био у праву када је рекао да је ово “кућа за нас” и “кућа за сву нашу децу”? Табула раса и бесмисао не могу да буду мој дом.
У један такав свет, у једно расуло, болест, глад, борбу и беду дошла је једна шкотска баронеса, жена која је оставила све, а за узврат добила готово ништа. Била је све оно што се не схвата и не поштује. Идеалиста, хуманитарац, херој и борац. Она, Елси Инглис, Флора Сандс и многе друге дошле су на историјску позорицу наше земље онда када су нам највише требале, а ми смо им се одужили, како? Тако што се за Елси и Флору зна да су биле неке британске “рибе” које су дошле да “просипају памет”, а Евелина “она што је са’рањена у цркви”. Тим великим женама дугујемо велико хвала. Лечиле су наше борце, уливали им наду у боље сутра, чувале су нашу децу и штитили их од опасних смртоносних болести. Кућа у којој је живела и радила, која је била њено сиротиште за децу ратних хероја, данас је, уместо да буде заштићен историјски споменик града Бајине Баште, претворена у обичну нискобуџетну крчму. Тиме показујемо да ми, не само да се не сећамо своје славне историје и њених хероја, већ и газимо по њима својим крупним корацима.
Рођена је 9. августа 1867. године. Била је велики добротвор и здравствени радник. У раном 20. веку почела је да се бави добротворним и здравственим радом. Била је чланица Болнице шкотских сестара које су делале на ратиштима током Првог светског рата широм Европе.
Хаверфилдова је рођена као Евелина Скарлет 1867. као трећа ћерка Вилијама Скарлета Трећег и његове жене Хелен, која је била ћерка команданта морнарице Сједињених Америчких Држава. Њено детињство било је подељено између боравка у Шкотској и у Лондону. 1880. године кренула је у школу у Диселдорфу у Немачкој. 10. фебруара 1887, када је имала само 19 година удала се за официра британске краљевске војске мајора Хенрија Хаверфилда у Кенсингтону у Лондону. Хенри је био 20 година старији од ње. Брак им је био веома срећан. Имали су двоје деце, Џона и Брука. Хенри умире 8 година касније.
Хаверфилдова је водила живот какав није био примерен жени тога времена. На пример, возила је бицикл ком је дала име Пегаз. У јулу 1899. удаје се за пријатеља свог покојног мужа, такође мајора, Џона Хенрија Белгаја који касније бива унапређен у чин генерала. Током Британско-афричких ратова путовала је у Јужну Африку, боравила је тамо две године и помагала свом мужу, тада већ генералу, који је био стациониран тамо. Уживала је да борави на ратишту, па чак и да изводи војне вежбе са војницима.
После афричког искуства Хаверфилдова почиње да се интересује за политику и борбу за равноправност жена. Учланила се у покрет бораца за женска права. 1908. је учествовала у неколико отворених протеста. Тада су је ухапсили због ометања и напада на службена лица.
1909. учествује у маршу за женска права. 1910. уцествује у демонстрацијама за женска права и поново бива ухапшена због увреда и напада на службено лице. Због оптужбе која је била поприлично тешка на суду изјављује да ће на следећи протест понети оружје са собом. 1911. била је једна од 200 жена које су биле ухапшене због лупања прозора и напада на зграду владе Велике Британије.
Када је Први светски рат почео Хаверфилдова је почела да брине и да смишља план како би жене могле да помажу на ратишту. 1914, после инвазије на Велику Британију основала је “Женски корпус за хитне ситуације”. 1915. пријављује се као волонтерка да путује широм Европе са “болницом шкотских жена” и да се бави медицинским и хуманитарним радом. Она, Елси Инглис и још неколицина сестара тада крећу путем Србије. Тада, оне делају широм западне Србије и Бајине Баште између осталог. 1916. после немачке инвазије сестре бивају приморане да напусте Србију. Исте године, у августу, на захтев Елси Инглис, Евелина путује у Добруџу, у Румунију. Тамо, са Флором Санс оснива неку врсту болнице. Евелина и Флора оснивају удружење које брине о ратницима, рањеницима и затвореницима у Србији. На крају рата, Евелина с коначно стационира у Бајиној Башти, где се поред хуманитарног рада, почела бринути о ратним сирочићима Бајине Баште. Поклањала им је сву своју љубав и пажњу. Бајинобаштани су Евелину гледали као своју. Умрла је у Бајиној Башти 1920. године од последица веома тешке упале плућа. Као захвалност, Бајинобаштани свој дом здравља називају “Евелина Хаверфилд”. Сахрањена је у порти цркве светог пророка Илије.
Љубица Ђурић
