У бајинобаштанском крају ковачки занат је скоро потпуно изумро. Један од оних који још није рекао збогом том старом занату је Милоје Вујић (80) из Заглавка.
– Немам у околини ниједног колегу, а посла има. Клепам секире, будаке, раонике, мотике, често их и сам правим. Правим и шарке, ћускије, клинове, ченгеле, комплетан прибор за откивање косе… Долазе људи да им поправим или поклепам тракторске раонике. Део својих производа продајем петком на пијаци у Бајиној Башти – каже Милоје Вујић.
Ковачки занат научио је уз оца Десимира. Кад је постао пунолетан, као и многи други, отишао је у фабрику за лакшим послом. Радни век провео је у Ваљаоници бакра у Севојну на пословима сличним ковачким. Повремено је, најчешће викендом, долазио оцу на испомоћ. По одласку у пензију, вратио се у Заглавак и почео да свакодневно ради у ковачници.
– Здравље ме добро служи па и даље могу да обављам овај посао којим се бавим више од 60 година. Долазе ми муштерије са подручја целе бајинобаштанске општине, има их и из Босне. Кћерка ми је удата у Чачак па ми и она шаље пуно муштеријa из чачанских села. Може лепо да се заради, али нико неће да ради овај прљав и тежак посао. По свему судећи, после мене ковачница ће бити затворена – вели ковач Милоје.
Дрина Инфо
