ЈЕДАН телефонски позив Бори Милутиновићу, тренеру који је са пет различитих репрезентација учествовао на пет светских првенстава (Мексико, САД, Кина, Костарика и Нигерија), да буде део недавне хуманитарне акције „Асови за децу“ и – ето га у Београду. Само на неколико дана, а оно по чему је Бора другачији од осталих огледа се у томе што је у бели град запуцао право из – Катара.
– Нисам се двоумио ниједног тренутка када сам добио позив, наравно да сам одмах рекао да, и почео да се пакујем – усхићено је Бора причао у „Новостима“, чији је гост био, упркос „густини“ временског распореда. – Поносам сам што су ме се сетили, а моје задовољство је још веће. Увек сам спреман да помогнем, па ма где да сам се у то време затекао. Свакако да ми није било тешко да дођем из Катара, јер је дивно када некоме помажеш, поготово када су у питању болесна деца.
* Када се спустила завеса на утакмицу некадашњих легенди, одмах сте отишли у своју Бајину Башту.
– Нема ту дилеме, Бајина Башта је увек на првом месту – са широким осмехом објашњава Бора. – Морам да видим сестру Милену, остали смо још само она и ја, и то је увек тако када дођем у Србију. И Перућац је на мојој „карти“.
* Протутњали сте затим и кроз Београд, па правац Катар, али, некако сте, ипак, најсрећнији када се „докопате“ Мексика.
– Али не због сјајних фудбалских успомена, већ зато што у земљи Ацтека живи моја кћерка Даринка и две унуке, Лусијана (2) и Александра (1). Тамо се подмладим, напуним батерије и терам даље.
* Увек се радо враћате Србији, ипак, нисте увек насмејани.
– Код нас је проблем финансијске природе. И не мислим ту само на спорт. Народ не живи лагодно, бори се за своју корицу хлеба. Ја волим да дођем у Београд, у моју Бајину Башту, у Србију, али понекад не волим да видим оно што видим. Знам да је земља у транзицији, знам да ништа не може да се уради преко ноћи, али хоћу да верујем да овај народ може да издржи све и да иде брже, боље, даље…
* Ова запажања рефлектују се, зацело, и на спорт, фудбал.
– Знам да је највећи проблем како задржати играче. А поготово младе. Јер, шта год ми мислили, јасно је да је много боље играти и имати паре, а не да играш без пара! Ко је тај који може да тај однос постави на здраве ноге? Било би лепо када бисмо могли да васпитавамо младе да поштују неке приоритете, али да ли је то што бисмо им рекли, за њих најбоље. Бојим се да није. Пример Лестера је можда за наук. Они су стигли до титуле живећи и играјући за колектив. Однос према обавезама и игри је био подједнако распоређен на све, без обзира на то што су се појединци издигли изнад колектива али радећи за колектив. Ипак, то је друга прича, у Енглеској су плате сјајне, добијају се на време, награде су још веће. У Србији је све другачије, али тако је то у животу, фудбалу.
Иако сте прави глобтротер, неће вас бити на Европском првенству у Француској.
– Прескочићу Француску, јер ми је интересантније да пратим Копа Америка Центенарио који се игра у Америци поводом 100 година фудбала у Јужној Америци. Једва чекам да видим меч Мексико – Колумбија који се игра 3. јуна, а има тамо доста селекција које сам водио, од домаћина, Мексика, до Костарике и Јамајке. Донео сам такву одлуку јер сам емотивно више везан за Америку и Јужну Америку, и то је одлучило. Ипак, сав квалитет је у Европи! Уверен сам да на Мундијалу у Русији већих изненађења не може бити и да ће се на престо попети нека селекција која је већ била најбоља на свету.
* Има опречних мишљења и прича о Мундијалу који ће се одржати у Катару 2020. године. Многе земље, поготово европске, жале се, пре свега, на врућину.
– Тешко ћете наћи перфектно организовано првенство света, свака земља има неке своје проблеме. Када се игра у Америци дуга су путовања, а има и врућина, у Мексику је велика надморска висина, велика влажност и врућина, а опет Првенство света је било одлично организовано. Што се Катара тиче, најмањи проблем су стадиони, који ће бити последње чудо технике, а утакмице ће се играти на температури коју пожелиш. Изабереш, хоћеш ли 20 или 22 степена Целзијуса, све ће регулисати огромни ер-кондишни. И оно што је веома важно, пошто је земља мала, моћи ћеш без проблема да гледаш две утакмице дневно.
* Катару, земљи која гиганстким корацима гура напред, у фудбалу баш и не иде тако брзо…
– У Катару су могућности изванредне, али нема масовности. Новац, наравно, није проблем, али то није довољно. Ипак, направљен је план да се улаже у млађе категоприје. Тако, дечаци од 15 до 20 година путују по свету, играју и преко 50 утакмица годишње, едукују се и на тај начин уче фудбал и прилагођавају се, стичу неопходно искуство. То је најбољи начин да испуне свој сан.
* Како је живети у Катару?
– Мирно, лепо, без великих стресова и узбуђења. Катар је довољно мали да имаш свој кутак, а опет довољно велики да можеш да пронађеш све оно што имаш и у Њујорку, Паризу, Мексико Ситију, Дубаију… А фудбал им помаже да ураде још много тога, онако, преко реда. У Катару се већ четири-пет година гради ултрамодеран метро, биће потребне још две-три године да се заврши, али ће с њим престати све муке које доноси загушен саобраћај, што је глобални проблем на читавој планети. Али, како не можеш свима да угодиш, многи се, на пример, питају како ће Мундијал да се одржи без алкохола, с обзиром на то да се очекује велики број туриста из целог света. Видећемо како ће то питање да се реши. Мада спорт и алкохол баш и не иду заједно.
* Кинези раде на потпуно другачији начин. Улажу велики новац и доводе већ афирмисане играче, а ове године су издвојили енормне цифре за велике асове. У најмногољуднијој земљи сте и данас „Божанство“?
– То је другачија прича пошто су Кинези већ доста тога у фудбалу постигли. Али, они нису од оних који се задоваљавају просеком. Не, они желе да се приближе светским велесилама, а како су им економске могућности велике, решили су да новцем привуку оне који могу да им помогну да сан претворе у јаву. Питање је само да ли је све оно што је скупо и право. Мислим да Кинези још нису пронашли праву стратегију, мада им је сан да буду домаћини Светског првенства 2026. године, а већ се зна да су кандидати Мексиканци и Американци. Због тога је направљена стратегија да се изгради 40.000 фудбалских терена, улаже се у селекције до 17 и 19 година, олимпијску репрезентацију…
ТРЕНЕРСКИ ПОСАО
БОРА већ дуже време не ради као тренер, али, као велико име, и не може да прихвати сваки позив.
– У праву сте, а оно што је најважније, немам неку потребу да поново седнем на клупу. Не могу, нараво, да тренирам било кога, али никада не реци никад. Ако добијем понуду која може да за мене буде изазов, вероватно је не бих одбио.
ПИКСИ НА МУКАМА
У КИНИ су сезону почела наша три тренера, али Славиша Стојановић је већ смењен, а Драган Стојковић и Драган Окука су на великим мукама.
– Није им лако јер у Кини је резултат закон. Они немају стрпљења, желе резултате одмах и по сваку цену.
Извор: Вечерње Новости
Наслов: Дрина Инфо
