Neki turkolozi smatraju da u srpskom narodu nije bilo naročitog otpora prema pozajmljivanju i usvajanju turcizama, slično je i s romanizmima, a svedoci smo da nam ni anglicizmi nisu mrski. Izgleda da smo samo slovenske reči proterivali iz srpskog jezika.
Od sto pedeset hiljada reči savremenog srpskog jezika koje su obrađene u šestotomnom Rečniku Matice srpske, samo dve stotine je onih koje uza se imaju oznaku da potiču iz crkvenoslovenskog, ruskoslovenskog ili ruskog jezika. Ovaj iznenađujući podatak izneo je profesor rusistike Bogoljub Stanković, dodajući da je broj pozajmljenica samo na slovo A u ovom rečniku tri-četiri puta veći od ukupnog broja slavenizama u celokupnom Matičinom rečniku i da ima više turcizama samo na slovo A i B od ukupnog broja slavenizama u svim tomovima ovog rečnika.
Posle pobede Vukove reforme, u srpski književni jezik ušla je narodna leksika, a izbrisan je i zaboravljen leksički sloj slavenosrpskog jezika, koji su sačinjavale srpskoslovenske, ruskoslovenske, ruske i srpske narodne reči. Slavenosrpska leksička mešavina živo se koristila u književnom jeziku tokom druge polovine 18. i prve polovine 19. veka. Zaboravivši slavenizme, izgubili smo kulturnoistorijsku vezu sa celom jednom epohom u razvoju srpske duhovnosti.
Nemali značaj u uspostavljanju pokidanih veza s našom jezičkom prošlošću ima Matica srpska, pod čijim okriljem se izrađuje Rečnik slavenosrpskog jezika. Matičini saradnici, istoričari srpskog jezika – Isidora Bjelaković, Irena Cvetković Teofilović, Aleksandar Milanović, Milena Zorić i Jelena Stošić – izradili su, 2017. godine, Oglednu svesku Rečnika slavenosrpskog jezika, u kojoj su široj publici odškrinuli vrata u leksičko bogatstvo ovog jezika koji smo napustili, ali i jedne nadahnjujuće kulturološke paradigme koja se, između ostalog, ogledala i u brojnim verbalnim formama učtivog ponašanja.
Prosvetiteljski duh slavenosrpske epohe oličen je u velikom broju apstraktnih imenica zabeleženih u Rečniku: „vnimanije”, „voobraženije”, „vospitanije”, „vospominanije”, „vosprijatije”, „dviženije”, „dvoumije”, „dejstvije”, „dostojanije”, „žestokoserdije”, „zveronaravije”, „zlopolučije”, „znanije”, „izabranije”, „izjatije”, „počitanije”.
U zaborav su otišle i mnoge reči sa sasvim prozirnom tvorbenom strukturom i značenjem: „bezrasudan” (koji bez dovoljno razmišljanja donosi odluke), „beščelovečan” (nečovečan), „bogatodarovit” (koji je veoma darežljiv), „velerečije” (krasnorečivost), „zveronaravije” (neobuzdanost, okrutnost, svirepost), „krasnonaravije” (dobrota, plemenitost), „rasputica” (mesto gde se put račva, raskrsnica), „samoljubac” (egoista), „hrabodušije” (hrabrost).
Neki slavenizmi iz perspektive savremenog srpskog jezika imaju neočekivana značenja, a u njihovoj semantici često prepoznajemo uticaj ruskog jezika. Očekivali bismo da imenica „bezdelnik” označava lenju osobu, međutim, koristila se da obeleži onoga koji čini nedela, ko je prestupnik, grešnik. Imenica „visokoumije” nije značila visok stepen intelektualnih sposobnosti, već „uobraženost, nadmenost”. „Vnutrenje” nije bilo kakva unutrašnjost, već „ljudska priroda, karakter”. Pridev „vremen” značio je privremen, prolazan; „dejstvitelan” – stvaran, realan, istinski; „ljuboimenije” se odnosilo na škrtost, tvrdičluk; „mogućstvo” na silu, moć; „neistovstvo” na bes, jarost, ljutinu. Neobična reč „pametozlobije” značila je „zlopamćenje”. Imenica „priključenije” mnogima je poznata iz naslova autobiografskog dela Dositeja Obradovića, pa se zna da ne označava „priključivanje”, već „događaj, dešavanje”.
O zadovoljstvu i zadovoljstvima s naslaždenijem se moglo pisati bogatim izborom leksičkih mogućnosti: „ugodije”, „udovoljstvije”, „blagopolučije”, „zadovoljstvo”, „naslaždenije”, „sladost”, „slast”, „slastoljubije”, „prelestan”, „naslaždavati se”, „uslaždavati se”.
Nekim slavenizmima bili su imenovani pojmovi za koje danas ne postoje imenovanja. Tako se povratak kući imenovao rečju „domuvozvraščenije”. Takođe, trebalo je nazvati osobinu onoga koji je dostojan ljubavi, pa je za to bio zadužen pridev „ljubvedostojan”. Poznavalac ljudske duše nazivao se „srcevedac”. I za čuvanje tajni postojalo je imenovanje – „tajnosohranenije”.
Ima slavenizama toliko teških za izgovor da se, verovatno, ne bi očuvali ni u drugačijim društveno-jezičkim okolnostima. S mukom se izgovara imenica „jestestvoispitatelj” (prirodnjak). Slično se može reći i za imenicu „korabljekrušenije” (brodolom). Zamršeno je za izgovor i imenovanje za vlasnika broda „korbljepritjažatelj”. Osobina onoga ko voli nagrade i podmićivanje nazivala se „mzdopremčivost”. Reč „neudobvrazumiteljno” značila je „nerazumljivo, nejasno”, a pridevom „pritvornoulagljiv” karakterisala se neiskrena osoba.
Neki turkolozi smatraju da u srpskom narodu nije bilo naročitog otpora prema pozajmljivanju i usvajanju turcizama, slično je i s romanizmima, a svedoci smo da nam ni anglicizmi nisu mrski. Izgleda da smo samo slovenske reči proterivali iz srpskog jezika. Možda će se Rečnikom slavenosrpskog jezika Matice srpske bar malo ispraviti ta kulturnoistorijska nepravda.
Autor: Rajna Dragićević
Redovni profesor na Katedri za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima Filološkog fakulteta u Beogradu
Izvor: Politika
