Највећа слава у Срба: Данас је Никољдан

0 176

Крсна слава је заштитни знак Срба. Она се вековима преноси у породици с колена на колено. Та традиција и вера укућане спајају чврстим нитима са прошлошћу и својеврсни су аманет будућим генерацијама.

Највише породица у Србији, Републици Српској, Црној Гори и осталим крајевима где живи наш народ за заштитника има Светог Николу.

Тај славни светитељ рођен је у граду Патари у Ликији, данашња Анадолија у Турској, око 260. године као јединац богатих и угледних родитеља, који су га као дар од Бога посветили Богу. Ширио је веру, правду и милосрђе. У време прогона хришћана, под царевима Диоклецијаном и Максимијаном, доспео је у тамницу али је и тамо наставио да проповеда.

Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји. Ту је током расправе ударио једног јеретика Арија због чега је одстрањен са Сабора и од архијерејске службе, али је након јављања Господа Христа и Пресвете Богородице неколицини првих архијереја, враћен на заседање и у службу.

Још за живота људи су га сматрали светитељем и призивали у помоћ у мукама и невољама. Он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. Упокојио се 343. године.

Слави се на дан упокојења, по данашњем Грегоријанском календару 19. децембра, или 6. по старом Јулијанским.

Свети Никола се сматра заштитником: деце, учених људи, трговаца, морнара, путника уопште. Некада се на свим хришћанским бродовима налазила икона светог Николе а он се посебно празновао дуж Јадранског и Средоземног мора где је био обичај да се на тај дан не испловљава и да се бродови на пучини усидре и пловидбу наставе сутрадан.

На његов гробу у Мири, где је почивао више од шест векова, да моле за исцељење долазили су и Стари Словени са реке Дон, чиме се објашњава зашто Срби толико поштују светог Николу и убедљиво га највише славе између 80 других светитеља који се прослављају као крсне славе.

Његове мошти се налазе у Барију у Италији у цркви њему посвећеној. Том храму је српски краљ Стефан Дечански слао богате прилоге и читаву цркву украсио сребром у знак захвалности јер му је, како је веровао, свети Никола повратио вид.

На дан славе домаћин и укућани иду у цркву на службу. У кућу долази свештеник да освешта жито и Славски колач који реже заједно с укућанима пред иконом. Када свештеник исече колач и прелије вином, сви присутни на челу са домаћином учествују у његовом окретању уз певање црквених песама и изговарање молитви.
Потом свештеник ломи колач са домаћином.

На свечану трпезу се поставља посна храна, јер је то посна слава, на њу се гости не позивају већ сами долазе, а посебан значај има неочекивани и незвани гост или путник намерник, без обзира на његово порекло или вероисповест.

Крсна слава, као икона најраније хришћанске традиције из апостолског доба, постоји само код Срба. Ту традицију не познају римокатолици и протестанти, али ни остали православни народи.

Крсно име сматра се делом српског националог идентитета и заоставштином предака, а преноси се по мушкој линији, са оца на сина. Зато се и данас, након много векова, на основу крсне славе може закључити које породице са истим презименима потичу од истог претка.

Оставите одговор

Ваша адреса Е-поште неће бити објављена