Два века Спасојевића поред Дрине

Преци фамилије Спасојевић преко 350 година живе у Подрињу, а пре два века су се населили у Стрмово где им је и презиме настало. По завршетку Другог српског устанка настанио се родоначелник фамилије Спасоје у ово лепо подринско село из кога су постепено потискивани муслимани и враћао се хришћански етнос. Кроз историју порекло Спасојевића може се пратити од рода Петронијевићи у Дубу који су се као део братства Бурмази населили у овом крају у време сеоба Срба у XVII веку. За Бурмазе се зна да су дошли „с горњег Лима однекуда од Плава и да им је презиме отуда“. У Дубу су се населили око речице Дервенте и дуго су представљали једину фамилију у селу. Из Плава и старе постојбине су донели и крсну славу фамилије Преподобног Алимпија Столпника.

Спасоје се у Стрмово доселио после Другог српског устанка и настанио у близини Прокопа одакле се породица ширила даље према Дрини. Спасојев отац се звао Павле што закључујемо на основу пописа од 1823. до 1863. године у којима се Спасоје бележи са презименом Павловић. По наводима Љубе Павловића са почетка XX века Спасојевићи су у Стрмово дошли из Дуба и то од Петронијевића, а у време када он пролази Стрмовом у селу је било пет кућа Спасојевића.

Петронијевићи су из рода Бурмази за које Љуба Павловић наводи да су се пре 250 година (око 1650. године јер је Павловић ово подручје обилазио и истраживао пред Први светски рат) доселили са горњег Лима, негде из близине Плава и то прво у Љештанско па се затим пребацили на подручје Дуба. У Дубу су живели подељени у две области, а једно од презимена им је било и Петронијевић и то горњи и доњи на Јаворини.

Разлог за досељавања целог једног рода као што су Бурмази и полазак на далек и неизвестан пут од Плава до Дуба у средњем Подрињу може се наћи у историјским дешавањима тих година на подручју горњег Полимља. Подручје око Плава је од најраније историје било у саставу српских држава од првих кнежевина и краљевина преко огромног Душановог царства и Лазареве Србије све до Деспотовине Ђурађа Бранковића и у потпуности насељено Србима. У време Немањића долина око Плавског језера и низ Лим припадала је лимској жупи коју су углавном чинили манастирски метоси и у њој је било преко 30 цркава. Турци су постепено надирали на Балкан освајајући у таласима територију по територију тако да су овом облашћу завладали у другој половини XV века постепено учвршћујући своју власт.

Крајем XV века јављају се и први спорадични случајеви исламизације у овим крајевима мотивисани бољим животним условима и ослобађањем од пореза. Средином XVII долази до Кандијског рата између Млетачке републике и Отоманског царства, а на Морачком сабору 1648. године доноси се одлука да се ступи у преговоре са папом Иноћентијем XI ради заједничке борбе против Турака. За одлазак на преговоре био је изабран епископ будимљански Пајсије Колашиновић  али Турци сазнају за те планове и митрополит бива ухваћен и жив одран исте године. Након тога престаје са постојањем будимљанска епископија, а народ овог краја постаје изложен страховитом турском терору и зулумима. То је година када почиње масовно исељавање православног народа што ће довести до тога да у будућности ту више и не буде староседелачког становништва. Сво свештенство је било убијено или разјурено па је огроман део православних остао без духовног вођства, а они који нису хтели прихватити ислам били су принуђени да напусте своје домове и да се селе у друге крајеве.  Претпоставка је да се и цело братство Бурмази одселило у овом периоду  склањајући се пред незапамћеним турским насиљем и досељавајући се у крај где је  била „лабавија“ турска власт и где православни нису били у толикој мери прогоњени.

Досељавање рода Бурмази је било веома масовно и они су прво дошли на простор села Љештанског али пошто им се ту није свидело убрзо  су се преселили у Дуб где су све до друге половине XVIII века били једина фамилија у селу. По записима Љубе Павловића са почетка XX века кућа Бурмаза је тад било 52 у селу а навео је да се велики број припадника братства раселио по околним местима и даље по Србији јер су били доста склони сеоби. Један од тих који је се одселио из Дуба из Петронијевића од Бурмаза и основао нову фамилију био је и Спасоје. У селу Дубу и дан данас постоје засеоци Бурмази и Петронијевићи који су имали своје куће на Јаворини где се вероватно налазила и Павлова породична задруга у којој се родио Спасоје. У усменом предању Спасојевића увек се преносила чињеница да су се у прошлости доселили из Црне Горе.

Спасоје је рођен 1797. године у Дубу где је провео двадесетак година па се преселио у Стрмово. По породичним причама које су се преносиле са колена на колено Спасоје се женио бар два пута, а то се може закључити и по подацима из пописа из 1863. године. Можемо видети да је он имао два сина чији је размак година око годину дана, а по причама њих двојица нису од исте мајке јер Срећко је од прве жене а Илија од друге. Од прве жене Спасоје је имао синове Милоша (у породици звани Миго), Богосава (који је највероватније преминуо пре 1863. године и од кога је Симеун – Симо). Од исте жене Спасоје је имао и синове Раку и Срећкa и ћерку Филипу. Са другом женом Спасоје је имао синове Илију и Недељка који се у причама назива и Ненад и за њега се каже да се није женио.

Највероватније је да је Спасојев најстарији син био Богосав који је рођен између 1815. и 1830. године. Имајући у виду  годину рођења могуће је претпоставити да је Богосав Спасојев син од неке његове раније супруге. У причама Спасојевића остало је упамћено да је Спасоје имао жену у Дубу, а да се по доласку у Стрмово поново оженио и да од те супруге потичу данашњи Спасојевићи. Узимајући у обзир све ове чињенице вероватно је да се Спасоје није женио два већ три пута и то први пут пре досељавања у Стрмово и друга два пута за која нам је познато да му потомци потичу од две жене.

Спасојево име затичемо у првом попису који су српске власти радиле у ослобођеној земљи и он се налази међу 28 пописаних домаћина села Стрмова у нахији Соколској у тефтеру чибука из 1823. године. Остала су сачувана документа у којима се види да је Спасоје  после 1834. купио земљу од бачевачких бегова Јајића и то како оранице у Бачевачком пољу тако и пашњаке и ливаде у потесу Лугови у Стрмову.

У попису из 1863. године Спасојева породица броји 16 чланова, а његови потомци у време утврђивања сталних презимена у Кнежевини Србији узимају презиме Спасојевић. Деобом се Спасојевићи шире по Бачевачком пољу а знатан број чланова се сели пратећи пословне и трговачке путеве. Велики број деце Спасојевића је преминуо у епидемијама са краја деветнаестог века а мушкарци су веома страдали у ослободилачким ратовима. Само у ратовима од 1912. до 1918. године изгинуло је 10 Спасојевића чија имена се налазе урезана на монументалном споменику херојима Стрмова у центру Бачеваца.  После бројних ратова неке породице Спасојевића су заувек угашене.

Данас Спасојевића поред Стрмова има широм Србије и света, а највише их је  у Бајиној Башти, Чачку, Београду… Бројни од њих су научни радници, професори универзитета, декани факултета, општински и државни функционери и истакути привредници. Једна од науспешнијих млекара у држави и највећа млекара у западној Србији данас је „Млекара Спасојевић“ у власништву једног од Спасојевих потомака.