Недалеко од Бајине Баште, у селу Дуб, налази се једна од највећих цркава брвнара у Србији, црква Вазнесења Христовог. Црква брвнара у Дубу сматра се једним од најлепших примера осаћанског градитељства код нас. Оно што је чињеница јесте да од свих постојећих, црква брвнара у Дубу има највиши кров, који је изразито стрм, покривен ситном клисом и отприлике три пута виши од спољних зидова цркве, док по површини спада у ред највећих дрвених цркава. Према расположивим изворима храм је саграђен крајем XVIII века и то вероватно 1792. године, а обновљен је 1828.
Храм у Дубу је наш најрепрезентативнији пример цркве брвнаре осаћанског типа. То је постигнуто уз помоћ изванредне градитељске вештине и обрадом дрвета до најситнијих детаља као што су резбарија врата, довратника и надвратника као и дрвени стојећи чираци и полијелеји. У дупској ризници посебну пажњу заслужују царске двери које су изведене у најбољој традицији српског средњовековног дубореза.
У бурним прошлим временима и у сталној опасности од затирања и уништвање од стране завојевача овакве дрвене цркве су грађене далеко од очију Турака. Оне су се лако могле преместити и због тога су у народној традицији остале упамћење као летеће цркве. Осаћански неимари саградили су велики број дрвених цркава почетком XIX века, а до данас је сачувано њих 40 за које се верује да су је градили Осаћани.
Градитељи дупског храма нису се потписали па нам није познато ко је радио ову лепу богомољу. Осаћани су се скоро једино бавили зидарским и дунђерским занатом, јер потичу из великих породичних задруга. У пролеће само су најбољи одлазли у печалбу у Србију, па је неимарски занат значио ствар престижа. Осаћани су временом развили и посебан осаћански језик који су користили у случају када нису желели да други разумеју о чему говоре. Турски цариник у Љубовији једног пролећа забележио је да је превезао 700 осаћанских неимара по имену Јован, а остале није ни бројао.
Осаћански неимари су се грађевином бавили сезонски, која је трајала од раног пролећа све до касне јесени. Декоративне радове Осаћани су радили у своме завичају током зимског периода. Због близине дупске цркве декорацији се посветило више пажње него другим сличним црквама.
О историјату саме цркве не постоји много података, а главни разлог је чињеница да је комплетна архива изгорела у пожару, који је 1916. године подметнула аустроугарска војска. Сматра се да је црква подигнута на темељима старије богомоље мада за овај податак не постоји доказ. Према извештају нахијских старешина кнезу Милошу из 1832. године о свим новоизграђеним храмовима, Црква Вазнесења Христовог у Дубу је изграђена 1792. године. Црква је оштећена након пропасти Првог српског устанка, а њена обнова извршена је 1828. године. Малу забуну у хронологији ових догађаја уноси помињање ове цркве у записима Јоакима Вујића, “Путешествије по Србији” из 1826. године, иако сви остали извори упућују на 1828. годину као период обнове цркве.
Црква Вазнесења Христовог у Дубу преузимала је улогу духовног средишта овог краја у периоду када је манастир Рача био разрушен. Након његове обнове, црква постаје метох манастира и такво стање траје све до 1885. године, када црква брвнара постаје самостална и добија своју парохију.
Приликом обнове 1828. године, црква је добила садашњи архитектонски облик, карактеристичну дрворезбарску декорацију и том приликом додат је дубоки трем. Положај овог храма незнатно одступа од оријентације север- исток, па се претпоставља да је рађена током лета, када сунце излази на североистоку.
Црква брнара у Дубу је једнобродна грађевина израђена од масивних талпи, са четвороугаоном олтарском апсидом са спољне стране и полукружном апсидом унутра. Са западне стране цркве је полуотворен трем на стубовима који је у доњем делу затворен парапетом. Кров је покривен ситном клисом, причвршћеном клиновима без иједног ексера. Унутрашњост цркве је веома тамна, а светлост у унутрашњост допире кроз мале , хоризонталне прозоре на које се са унутрашње стране навлаче дрвени капци. Ови прозори веома подсећају на тзв. пушкарнице. Посебно се истиче резбарија врата, довратака и надвратника као и делови мобилијара (дрвени стојећи чираци као и дрвени полијелеј).
У овом храму налази се занимљива збирка икона различитог порекла. Један део чине радови бјелопавличких зоографа Лазовића. На иконостасу су две руске иконе са представом Богородице са Христом и Христа, а ризница цркве чува још један број икона исте провенијенције. Царске двери са веома оштећеним дуборезним и сликaрским делом, настале у последњој деценији XVII века, и највероватније су пренете из неке старије цркве. Други део икона датира са краја XVIII и почетка XIX века и пореклом су из руских радионица одакле су се могле набавити по приступачним ценама. Њихово место у Дубу везује се за утицај Хаџи Мелентија на ову цркву и претпоставља се да су добављене због угледа који је он уживао у Русији, а ова претпоставка нарочито се односи на престоне иконе. Део икона је био склоњен на таван цркве пре 1916. и сачуване су од аустроуграског разарања цркве, а пронађене су средином 50 – их година XX века. У ризници је похрањен и један број вредних богослужбених књига, углавном руских, међу којима се издваја сребром опточено Јеванђеље, руско издање. Из дупске цркве без одобрења црквених власти многи вредни предмети су 50-их година прошлог века пренесени у Музеј у Ужицу.
O цркви брвнари из Дуба постоји већи број записа али први свестранији, систематичан и научно заснован приступ наслеђу и реликвијама ове цркве дао је Др Драгиша Милосављевић монографијом „Црква брвнара у Дубу“ . Kњигу је објавио Народни музеј Ужице 1994. године са великим бројем фотографија, скица и илустрација које приближавају градитељско наслеђе, реликвије и драгоцености црквене грађевине и мобилијара. Милосављевић је дао садржајан, потпун и систематичан преглед, описе и номенклатуру свег културног блага које се налази у овој црквици.
Свештеник Мирко Kрупниковић ове године је у звонику нове дупске цркве пронашао матичну књигу из XIX века. Она је oд изузетног значаја имајући у виду да до сада нисмо имали податке да је иједна матична књига из XIX века сачувана са подручја Бајине Баштe. На конкурсу Министартва културе обезбеђена су средства како би се ова изузетно значајна књига заштитила.
Проналазак ове књиге побудио је ново интересовање и за стару дупску цркву брвнару која, иако у непосредној близини магистралног пута, још увек није откривена од стране већег броја туриста али ни становника ове подринске општине. Код нове дупске цркве у центру села налази се туристичка табла која упућује на цркву брвнару до које се може стићи аутомобилом после пар минута вожње.
Пројекат УГ Биос Бајина Башта „Презентација културно-историјског наслеђа општине Бајина Башта“ суфинансиран је средствима Општине Бајина Башта