Психолошка истраживања указују да нежан физички контакт може да утиче и на наше расположење и реакцију организма на стрес.
Загрљај је много више од једноставног физичког контакта. Када нас загрли особа којој верујемо, тај кратки тренутак може да донесе осећај сигурности, блискости и утехе, посебно онда када речи нису довољне. Додир често постаје начин да покажемо подршку, приврженост и разумевање без изговорене речи.
Психолошка истраживања указују да нежан физички контакт може да утиче и на наше расположење и реакцију организма на стрес. Ипак, однос према загрљајима није исти код свих људи. На то могу утицати искуства из детињства, личност и однос са особом која нас грли, због чега један исти гест код некога изазива пријатност, а код другог нелагоду.
Загрљај умирије тело и поправља расположење
Када се грлимо са особом уз коју се осећамо сигурно, тело може да реагује смањењем напетости и осећајем опуштености. Додир подстиче лучење окситоцина, хормона који се повезује са повезивањем и осећајем блискости, док истовремено може да допринесе смањењу нивоа кортизола, хормона стреса.
Због тога загрљај може бити посебно значајан у тренуцима туге, страха или напетости. Уместо објашњавања и тражења правих речи, физичка блискост некада пружа управо ону врсту утехе која је у датом тренутку најпотребнија. Осећај да нисмо сами може да олакша емоционални терет и помогне нам да се смиримо.
Поједина истраживања повезивала су учесталији физички контакт и са повољнијим реакцијама организма на стрес, као и са бољим општим осећајем благостања. Редовна нежност међу блиским људима може допринети осећају сигурности, смањењу напетости и квалитетнијем емоционалном функционисању.
Однос према додиру обликује се у детињству
Начин на који доживљавамо загрљаје може имати везе са искуствима која смо стекли током одрастања. Деца која су од родитеља често добијала нежност и физичку блискост могу касније лакше да прихватају и пружају такав облик пажње. Насупрот томе, особе које су одрастале у окружењу у којем емоције и додир нису били уобичајени могу имати већи отпор према физичкој блискости.
Због тога се однос према загрљајима може разликовати чак и међу члановима исте породице. Неко ће природно тражити додир када му је тешко, док ће друга особа у истој ситуацији желети да задржи физичку дистанцу. То не значи да јој је мање стало до других, већ да блискост може изражавати на другачији начин.
Важну улогу има и личност. Повучене особе или људи којима физички контакт генерално не прија могу се осећати непријатно када им неко изненада приђе са намером да их загрли. Зато је важно поштовати границе друге особе и не посматрати загрљај као обавезан доказ привржености.
Није важно само колико се грлимо, већ и са ким
Исти додир нема једнако значење у свакој ситуацији. Загрљај блиске особе којој верујемо може изазвати осећај топлине и сигурности, док контакт са неким кога не познајемо или према коме немамо поверења може изазвати нелагоду. Управо због тога емоционални контекст има велику улогу у томе како наш мозак доживљава физичку блискост.
Посебно снажан значај загрљај може имати у односима родитеља и деце, партнера, чланова породице и блиских пријатеља. Код таквих односа додир постаје део начина на који се гради повезаност и пружа подршка. Некада је довољан кратак загрљај да особа добије осећај да је прихваћена и да у тешком тренутку има некога уз себе.
Ипак, не постоји универзална мера колико често би неко требало да се грли. За неке људе физичка нежност представља један од најважнијих начина показивања љубави, док ће други исту блискост изражавати разговором, помоћи или заједничким временом. Најважније је да загрљај буде природан и добровољан, јер његова права вредност долази управо из осећаја сигурности, поверења и међусобне блискости.
24.седам.рс
