На данашњи дан, 30. јуна 1992. године у раним јутарњим часовима, извршен је један од најмонструознијих злочина над српским цивилима у Подрињу – масакр у селу Брежане.
На данашњи дан, 30. јуна 1992. године, у раним јутарњим часовима, извршен је један од најмонструознијих злочина над српским цивилима у Подрињу – масакр у селу Брежане.
Преко хиљаду припадника снага под командом Насера Орића упало је у ово незаштићено српско село, остављајући иза себе спаљену земљу и незамислива зверства.
Оно што Брежане и друга подрињска српска села издваја по ужасу јесте језив феномен: у нападима нису учествовале само војне формације већ и стотине локалних муслиманских цивила, у народу запамћених као „торбари“. Сами нападачи су ове крваве походе на српску нејач цинично називали „одласцима у набавку“ – унапред планирајући које ће село затрти, а затим опљачкати све што су српски домаћини генерацијама стварали.
Док су муслиманске жене и омладина имали задатак да лупањем у таве и лонце праве психолошку буку и шире панику међу заспалим српским становништвом, дехуманизација је ишла толико далеко да су ти исти цивили, након проласка војске, хладним оружјем, вилама и секирама дотукли рањене и немоћне Србе по улицама, затирући сваки траг живота.
У том безумљу, Видоје Лазић је разапет на крст, док су његова мајка Достана и глувонема сестра Кристина живе спаљене у сопственом дому. На прагу куће заклани су Милисав Ранкић и његови синови Мирослав и Драгослав. Спознаја да су у овим монструозностима учествовале све структуре тадашњег локалног муслиманског становништва, јасно говори о организованој намери биолошког истребљења српског народа на овом простору.
За овај злочин, као и за многе друге у Подрињу, нико није одговарао пред међународним и домаћим судовима.
дрина.инфо
