Владимир Јевтић, професор историје из Бајине Баште и кандидат на листи „Уједињени за Бајину Башту“, својим јавним наступима већ дуже време показује да не заступа само критички однос према појединим друштвеним појавама, већ ставове који вређају српски народ, СПЦ и темеље српског културног и историјског идентитета.
Посебно су спорни његови ранији текстови, у којима су Срби представљени као колективни кривци за најтеже злочине у источној Босни:
„Срби су убијали Бошњаке. Нападали су их ненаоружане, мирне и изненађене по селима и градовима источне Босне у пролеће 1992. године. Срби из западне Србије су одлазили да пљачкају спаљене и напуштене бошњачке куће, крали су њихове ствари и имовину, преносили их преко Дрине и препродавали по Србији. Срби су организовали масовна систематска силовања бошњачких жена и девојчица, Срби су клали, стрељали, спаљивали живе људе, бацали их под мостове и у језера.”
Такав приступ, у коме се читав народ генерализује и оптужује, није ни историјски одговоран ни достојан некога ко ради у просвети.
У истом духу Јевтић пише и у тексту „Вјерска настава подвлачи етничке границе у региону“, где веронауку, СПЦ и српску традицију приказује готово искључиво у негативном светлу. Уместо избалансиране анализе, користи језик идеолошких етикета попут „индоктринације“, „клерикализације“ и „популистичког репертоара“.
Најспорнија је, ипак, његова тврдња да је просветитељска улога Светог Саве „врло упитна“. То више није полемика о школском предмету, већ директно оспоравање личности која представља темељ српске просвете, духовности и културног идентитета.
Зато се намеће питање: да ли је Владимиру Јевтићу спорна само веронаука, или и све оно што Свети Сава, СПЦ и српска традиција значе у српској историји и националној свести?
