Bajina Bašta. – Nekad bilo, sad se spominjalo u Bajinoj Bašti. Kad zimska studen stegne ovde davnih godina mnogi bi se u muškom društvu dohvatili čašice, da se zagreju i razvesele. A kad već piju, hajde da to dobije i takmičarsku formu. Zato je februar ovde bio mesec izbora (lokalnih) za predsednika bekrija. Hteli ljudi tačno da utvrde ko je među njima u piću najizdržljiviji. Danas tog biranja nema u varoši pokraj Drine (poznatoj po rakiji “bajinobaštanki“ koju u ovo doba i u Kinu izvoze), iako se pije kao nekad (s tim što ženska mladež sada ne zaostaje za muškom), pa se možda neko doseti i tradiciju obnovi.

Na ovim nesvakidašnjim izborima, redovnim svake zime, nije bilo izborne kampanje, krađe glasova ni praznih listića, ali se javnost za njih uvek itekako zanimala. Na tu ceremoniju svojevremeno je u tekstu “Izbori za predsednika bekrija“ podsećao Miodrag Mio Dimitrijević. Navodi on da se ovaj neobičan događaj zbivao u staroj Bajinoj Bašti tokom februara (ne pominje godine, mada se na fotosu objavljenom uz tekst pored veselih “prijatelja čašice“ vidi i Titova slika na zidu).

Ovako su Bajinobaštani nekad slavili predsednika bekrija, arhivska fotografija (sa Prvog portala Bajina Bašta)

Ovako su Bajinobaštani nekad slavili predsednika bekrija, arhivska fotografija (sa Prvog portala Bajina Bašta)

Nekadašnje bajinobaštanske bekrije svog predsednika birale su u ovdašnjem hotelu tada zvanom “Bosna“. Pored takmičara prisustvovao je, zabave radi, i priličan broj građana, organizatora i finansijera događaja.

– Istovremeno, oni su bili i žiri čija je dužnost bila da budno prate i pravično mere koliko je ko popio, a da je ostao “pri sebi“, bar toliko da čuje i razume da je on pobednik. Blagovremeno je pripremljena i pristojna količina hrane za meze uz piće koje se točilo u neograničenim količinama – beležio je Dimitrijević i pojedinosti opisivao:

– Izborna procedura odvijala se na sledeći način. Na dogovoreni znak jednog od viđenijih građana ritual bi otpočeo. Trebalo je videti polet s kojim su takmičari krenuli. Dobro se jelo, ali se još više pilo. Usput se pričalo, pevalo, zbijale se poznate čaršijske šale i slično.

Kako je vreme odmicalo tako su već počeli da se izdvajaju bolji, to jest izdržljiviji takmičari.

– Tu i tamo glava nekih takmičara se sve više klatila, dok bi se na kraju spustila na mesto njegovog tanjira, koji je neko od članova žirija blagovremeno sklonio. Taj takmičar bi blaženo počeo da hrče i samim tim je diskvalifikovan iz daljeg takmičenja. Na kraju onaj koji bi najviše izdržao od svih, a to znači da bez obzira što je pijan ko zemlja i dalje može da drži glavu uspravno, progovori po neku reč, ali na noge ne može (što po propozicijama takmičenja nije ni morao), bio bi proglašen za predsednika bajinobaštanskih bekrija.

Tom slavodobitniku kao pobedničko obeležje, kako pisac Dimitrijević još navodi, stavljan je oko vrata venac sa nanizanim crvenim sušenim paprikama. Slavlje se završavalo tako što bi novoizabranog predsednika bekrija ubacili u ručna kolica ili u korpu tricikla, pa okruženog organizatorima događaja, uz pratnju muzike, vukli njegovoj kući i predavali porodici.

Autor: Branko Pejović

Izvor: „Politika“

Ova vest je pročitana 516 puta.