Данас је испред Ужичке гимназије откривен споменик посвећен средњошколцима и студентима, голобрадим младићима, њих око 1 300, који су крајем августа 1914. године позвани у Скопље на одслужење војног рока, а након два месеца непотпуне обуке, средином новембра, по наређењу Врховне команде, добивши чин каплара, хитно упућени на фронт.
Шест чета Скопског ђачког батаљона, касније познатог као батаљон 1 300 каплара, испраћено је са цвећем и сузама. Девојке су делиле пољупце, који ће многима бити последњи. А млади каплари одлучно су певали “Што би дике оде у војнике, што би шкарта, оста да се карта“.
У борби за слободу, Србија је жртвовала најдрагоценије. Своју младост. Последње што је имала. Залихе своје интелигенције ставила на жртвеник отаџбине. Ђаке и студенте.
Ушли су у историју као легенда. Стали су под заставу отаџбине када је она то од њих тражила. Одазвали су се позиву и раме уз раме стали синови сељака, занатлија, као и деца министара, официра, професора, свештеника.
Један од 1.300 каплара остала је одредница коју су до краја живота истицали и којом су се поносили. Све остало у њиховим испуњеним биографијама, за њих је било мање вредно.
„Са осећањем великог поштовања и поноса данас смо у нашем граду открили споменик који ће нас увек подсећати на храбрих 1 300 каплара, како их историја памти, најмлађих учесника Великог рата. У славном батаљону било је и 17 Ужичана – од којих су неки преживели голготу, као што су академик Миладин Пећинар, инжењер Милан Јањушевић, учитељ Миодраг Верговић“, навео је градоначелник Ужица Тихомир Петковић приликом откривања споменика и додао:
„Они су били ти који су подигли морал уморним српским ратницима и донели превагу у корист свог народа у одсудној Колубарској бици. Када су се пребројали на Крфу после Колубаре и албанске голготе било их је мање од половине у саставу ђачког батаљона.
Њихова судбина је само још једна потврда страшне драме народа који је жртвовао своје синове за слободу отаџбине. Та деца, ти млади људи следили су осећај дужности, солидарности, пожртвовања, верујући искрено да живот нема смисла без слободе.“
Споменик је урађен захваљујући Друштву српских домаћина које се залаже за обнову националних, економских, културних вредности, као и неговање култа српског домаћина, рада и стваралаштва, поштења, честитости и скромности. Након церемоније откривања споменик су освештали свештеници Цркве Ужичке.
