Како су једне шведске новине описале Заовине 1980. године

1 1.639

Планинско село Заовине на Тари, давне 1980. године, посетила је група новинара из часописа „РАД“ (Arbetet). Марија Рудберг, репортер тих новина, написала је леп чланак о посети домаћинству Милоша Јелисавчића, који је објављен 22. маја 1980. године. Текст из часописа преносимо у целости.

НА ТАРИ СУ СВИ СКУПА КАО ЈЕДНА ВЕЛИКА ФАМИЛИЈА

„Ми смо бранили своју земљу раније и сада ћемо ако затреба. Ми смо спремни.“ Али нико не верује да ће бити потребно, да Титова смрт доноси неке веће измене, у овом малом селу Заовине, између Тарских брда обучених шумом, где се народ борио са партизанима за време рата и где су репортери из новина „РАД“ први странци у посети.

Zaovine-novine s1
Ова слика са овцама показује Милоша Јелисавчића који је један задовољан сељак и који каже: „Ми можемо бранити нашу земљу ако затреба“.

Као гости једва да се могу рачунати Немци који су за време рата спалили цело село, само је једна стара кућа остала. Ових пет фамилија су индивидуални земљорадници али углавном живе од шуме која стоји величанствено изнад долина и подножја, где се овце напасају, где цветају воћке и где се гаје кромпири и поврће за домаћинство.

Ми седимо у кухињи код Милоша Јелисавчића и његове фамилије. Његово гостопримство је толико велико да смо као почасни гости били постављени у чело софре преко пута домаћина. Снаја Нада сервира слатко од трешања са водом, у ишчекивању да кафа буде готова. За столом седе још четири човека: син Милојко, брат Крста, стриц Радиша и комшија Момчило. Домаћица у кући, Милица, обучена у црну мараму, стално је у покрету. У позадини меље кафу, а лонче ври на шпорету. На кревету седи супруга комшије и праунучад Милијана и Неда, који гледају госте са својим дивним очима.

Кафа се кува на шпорету на дрва. Врата од рерне са електричног шпорета употребљена су за врућ домаћи хлеб. Изнад виси слика заштитника Светог Јована. На зидовима су урамљене слике из ранијих генерација. „Овде су преци фамилије живели пет стотина година“, објашњава Милош поносно.

Домаћа ракија

На једној полици стоји најбољи сервис од порцелана који се за данашњу прилику скида за употребу. Мед из својих кошница, суво месо – пршута, која је специјалитет овог краја, сервира се уз домаћу ракију. Чаше су мале, али се често пуне и не помаже одбијање. То је једно пријатно расположење у овој примитивној кухињи.

„Већина су се одселили да би нашли посао, али то није било много потребно“, констатује Милош задовољно.

Исељеници

Али његов брат Крста је видео свет. Њему је 70 година. Вратио се пре неколико година из Америке после 35 година. Његова коса је бела као снег. На столу одмарају грубе радничке руке на којима се види рад од 35 година у фабрици „Steel Company“, у Гери Индијани.

„Ја сам дошао натраг јер желим умрети у старом завичају“, говори он, на једном несавладаном енглеском језику. „Ја сам задовољан што сада живим овде, имам своју пензију и код куће сам. За све године тамо никада нисам заборавио на своју фамилију. Када сам дошао кући, ја сам се изненадио како се много изградило, све се једном речју изменило.“

Прави Србин

Zaovine-novine s2
Радиша Јелисавчић

Као један комад живе историје је најстарији осамдесетшестогодишњак Радиша, са насмејаним лицем без зуба иза белих бркова, када демонстрира шта би се десило када би се неко усудио да нападне слободу државе, нишани оком и показује прстом као да има окидач пушке.

„Не заборавите да је Први светски рат почео у Србији.“

Он је обучен као један прави Србин у чојано одело са гајтанима на копорану, широке чакшире, чудне опанке, вежене, са дугим носом повијеним назад, то је његова одећа за сваки дан, као и за гозбе.

Сушара

Он полази са нама када син у кући хоће да нам покаже сушару, где се суши овчије и говеђе месо, а огњиште се налази на средини патоса. У другој бачвари стоје каце и други судови где провиру шљиве за ракију.

Снег се почео топити и топлота је почела да се враћа на Тару и њена брда. Комшиница гледа са својих врата и позива нас, непознате госте. Мрак почиње и ми морамо да одбијемо. Путања до пута је дугачка и велика је низбрдица.

Живи се у заједници

Када смо се вратили натраг у кухињу, поново су постављене опране шоље и лонче за кафу, и чашица се поново пуни. Милош пита о Југославији и како нам се свиђа његова кућа. Он жели исто знати како живе фамилије у Шведској. Био је изненађен када је чуо да се омладина сели од родитеља чим може.

Овде се живи у заједници. Заједница сачињава неколико генерација. Цело село је као једна фамилија.

„Ако немам хлеба могу ићи код комшије и добићу, ми међусобно делимо. Често помажемо један другоме у послу без наплате. Свако вече се састајемо код некога, а вечерас смо, ето, код мене. Са телевизије се скида миље и украсна фигура тачно за вести. Комшије не долазе за вести овде, јер телевизију имају сви, они долазе ради друштва.

Zaovine-novine s3
Домаћица куће стоји у позадини док људи причају. По традицији као удата иде обучена у тамну одећу.

Бриге које опседају ово село је вест о иградњи једног зимског спортског центра. Једна брана ће да смањи површину долине али ниједна кућа не треба да се исели, а држава плаћа надокнаду.

Дрина Инфо портал

1 коментар
  1. Miroslav каже

    Lepa reportaža,sažeto sve bitno za prikaz života stanovništva.Težište reportaže jeste lepota prirode ali i političko raspoloženje(nenametljivo,spontano).Dali je prevod propustio ili ne ali čitamo da je ratovano sa Partizanima.Formulacija je višesmislena.Saznali smo i za Planinicu(može biti izmišljotina Radoša Bajića),i ovako i onako sve su to patriote Srbije.Šveđani imaju i svoju prirodu beskrajni šuma i pašnjaka(kod njih su irvasi što su kod nas krave),naše šume su tople u odnosu na njihove.Sve prikazano reportažom nosi poruku da je turiza jedini put života planinskih područja.Seča šuma jeste prihod koji se brzo potroši ali lepota neposečenih i prihod od poljoprivrede za hranjenje turizma je večan prihod.Samo bi valjalo sakupiti pameti,živote istorije,prirodne pogodnosti razvoja sportskih,rekreativnih,rlaksirajućih,avanturističkih aktivnosti i srećno.

Оставите одговор

Ваша адреса Е-поште неће бити објављена