U nedelju, 28. juna 1914, na Vidovdan, Gavrilo Princip je ubio Franca Ferdinanda i Sofiju Hotek. Posle atentata sledilo je hapšenje svih onih koji su imali bilo kakve veze sa samim ubistvima. Među njima su bili Miško Jovanović, Danilo Ilić i Veljko Čubrilović koji su pogubljeni na današnji dan 1915. godine.
Austrougarski zakon nije predviđao smrtnu kaznu za one koji su bili maloletni, ali nju Veljko, Miško i Danilo, kao najstariji među atentatorima, nisu mogli da izbegnu. Trećeg februara 1915. godine, nad njima je izvršena smrtna kazna vešanjem.
Poslednje tamničarske dane osuđenici su proveli pišući pisma svojim porodicma i prijateljima. Većina pisama je spaljena.
Naredni tekst nosi deo poslednjeg pisma Veljka Čubrilovića, pisanog noć pre pogubljenja, koje je takođe spaljeno po nalogu Suda, no tamničar se pre spaljivanja sažalio i prepisao ga. Potresne reči koje je tih noći pisao govore o stanju svesti čoveka koji očekuje smrt, koji zna da zauvek napušta svoju porodicu, ali istovremeno svedoče o njegovoj veri u delo koje je učinjeno, te da žrtva koju će on i ostali osuđenici podneti nije uzaludna i da sa sobom nosi slobodu svom narodu.
„Kada primiš ovo pismo, moj duh lebdeće nad Tobom i našim čedom, milom Nadom. Tvoj Veljko ostaviće ovu „dolinu suza“, a ništa nema da ostavi tebi, mila moja, i našjem djetetu, nego svoju neizmenu ljubav prema nama. Dušo, posljednja moja misao biće upućena vama, mojim najmilijima. Ne tuguj mnogo, ne žalosti se. Tako je moralo biti. Predamnom na stolu leže slike Tvoje i Nadine, ja vas ljubim, a neki unutrašnji glas mi šapće, da će vas poslije moje tragedije pratiti sreća i blagoslov Božji. Budte sretni, a vrijeme će izliječiti i ovu tešku ranu. Mila moja ja poznajem život i predviđam da ćeš ti hrabro koračati kroz njega i krčiti trnovite staze kojim ćete stupati. Ali dušo, ako bi put bio isuviše trnovit da ne bi dostojalo Tvoje snage da ga krčiš, potraži druga koji će Te razumjeti, kao što sam Te ja razumjevao, pa s njime udruži svoj život. Od mene, neka Ti je prosto. Ti si zaslužila da budeš sretna. Kada naša Nada odraste i mogne razumjeti, ispričaj joj sve o njenom ocu. Držim da će me razumjeti i oprostiti svome ocu što je osirotila. Da, ja tražim i molim njen oproštaj, jer nisam prema njoj izvršio roditeljske dužnosti. Ti ćeš reći milom čedu: tvoj tata je tebe volio više nego svoj život, ljubio te i nosio kada si bila mala, o tebi je mislio i dan i noć. Neizmjerno vas voli i ljubi vaš tata. Neka vas Gospod blagoslovi. Molite se njemu, da mi bude milostiv.”
Izvor: Gorica Ćećez, iskra.co
