Aleksandar Lambros: Jasenovac gori od Danteovog pakla!

0 317

O Jasenovcu verovatno najbolje govori izjava Artura Hefnera, oficira zaduženog za transport radne snage u nemački Rajh, koji je rekao da je to ,,jedan od najstrašnijih logora, koji bi se mogao porediti jedino sa Danteovim Paklom.“ Fon Horstenau, Hitlerov izaslanik u Zagrebu, o Jasenovcu je govorio kao o ,,esenciji užasa“ i ,,najvećem od svih zla“, te je pisao da je ono što je tamo video ,,dovoljno da natera čoveka na povraćanje“, dok je Vjekoslav Maks Luburić, upravnik Jasenovca, na godišnjici osnivanja logora veselo i hvalisavo rekao: ,,I tako smo mi u ovoj godini ovde u Jasenovcu poklali i više ljudi nego Osmanlijsko carstvo za cijelo vreme boravka Turaka u Evropi.“ U jednom dopisu iz 1942. godine se hvali kako ,,Jasenovac može primiti neograničeni broj zatvorenika.“

Metodi ubijanja bili su daleko suroviji, sadističkiji i bestijalniji nego u nemačkim logorima, gde se uglavnom koristio gas: umesto nemačkog efikasnog ili, kako su ga neki nazivali, industrijskog ubijanja, ustaše su Pokolj sprovodile daleko divljačkije i ručno, samo podignuto na jedan kolektivni sistematičan nivo. Ustaše su zatvorenike klale i time se sladile, koristeći poseban nož dizajniran za brzo klanje, poznat kao srbosjek. (Petar Brzica je prilikom takmičenja u klanju Srba uspeo da pobedi tako što je srbosjekom za jednu noć svojeručno preklao 1360 ljudi. Tada je proglašen ,,kraljem srboklanja“, te je dobio zlatni sat, srebrni servis, bocu vina i pečeno prase.) Pored srbosjeka, korišćene su i sekire, maljevi i čekići prilikom egzekucija zatvorenika. Vešanje po banderama i drveću je bilo uobičajno, pa je poznat slučaj takozvane topole užasa (Logor VII), za koju su logoraši zakucavani ekserima ili klinovima i ostavljani da umiru više dana. Klinovi, koje su radili kovači i koji su bili jako grubi, zabijali su se u grudni koš i kroz noge, ne bi li se pogubljenima nanele najstrašnije patnje. Pored toga, bilo je spaljivanja živih ljudi u usijanim pećima, kuvanja u kazanima i masovnih davljenja zatvorenika u reci, od kojih su mnogi puštani da posle toga plutaju Savom kao poruka i proslava. Mučenje je korišćeno u najbrutalnijim oblicima, kako fizičkim, tako i psihološkim: metalnim predmetima su čupani nokti na rukama i nogama, ljudi su oslepljivani zabijanjem igle u oči, meso je otkidano sa živog tela, a potom su im rane soljene. Ljudi su bili živi odrani, odsecani su im nosevi, uši, jezici i genitalije. Silovanje je bilo često, a prema svedočenjima pojedinih ustaša na suđenjima posle rata jedno vreme je važilo pravilo da se može silovati bilo koja žena iz određenih kompleksa logora, sa tim da silovatelj mora onda i da je ubije. Ovaj metod je primenjivan najčešće kao sredstvo da se od mladih i neiskusnih ustaša stvore iskusni koljači, pa su pritom korišćeni požuda i alkoholna sredstva, čija je primena za cilj imala da ih ohrabri. Ćerke su silovane ispred majki, očeva i muževa, ponekad i grupno. Sinove su mučili i ubijali pred očevima, a neretko i zajedno sa njima. Teška batinanja, pa i masovna prebijanja do smrti, bila su svakodnevnica. Voda je bila zagađena, zagađena fekalijama i krvlju, strah i neizvesno iščekivanje brutalne smrti neizdžrivo, zima jezivo hladna, a glad velika. Smrt je bila okolo i nije bila lepa.

Jasenovac-1-750x598

Arhiva Jasenovca je uništavana dva puta planski, pošto su ustaše htele da uklone trag o zverstvima i genocidu koji su ovde počinile. Još dalje, kada je postalo jasno da je Nemačka izgubila rat i da Crvena armija nezaustavljivo gazi ka Berlinu, Maks Luburić je naredio pokolj svih logoraša do poslednjeg, eliminaciju svih tragova postojanja Jasenovca, uključujući fizičko uništenje logora i uklanjanje tela žrtava. Iako su ustaše uradile dobar posao u prikrivanju svog zločina, izvestan broj logoraša koji je preživeo proboj, ali i činjenica da su trupe 1. bataljona 4. srpske brigade 21. srpske divizije Jugoslovenske armije ušle u Jasenovac i zauzele kompleks osujetile su ovaj plan. Pripadnici Jugoslovenske armije dobili su naređnje da obezbeđuju logor do dolaska državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora.

Žrtve Jasenovca su bile ubijane bez obzira na starosnu dob ili pol, tako da je u logoru Jasenovac samo 1941. i 1942. godine ubijeno 19 544 srpske dece (u NDH je tokom rata prema dostupnim podacima ubijeno više od 73 316 dece, a pojava posebnih logora za decu čini NDH jedinom takvom državom u Evropi). Činjena su i ubistva beba koje su majke još uvek dojile, a prema nekim svedočenjima, pojedinim bebama je život okončan tako što im je ustaška čizma gazila po lobanji pred majkama. Deca su vezivana u džak i bacana u Savu da se udave, ali su i spaljivana živa. Što se ukupnog broja žrtava tiče, on je ostao predmet polemika. Sa jedne strane, pedantnost ustaša u uklanjaju tragova je omela adekvatno arhiviranje broja poginulih, a sa druge, politika istorijskog revizionizma moderne Hrvatske, koja želi da spere istorijsku odgovornost, konstantno nastoji da umanji broj žrtava u Jasenovcu, dotle da je Franjo Tuđman insistirao na cifri od 35 000 do 50 000 ubijenih. Broj ubijenih je po svemu sudeći daleko veći, sa tim da je Aleksandar Ler dao još 1943. godine broj od 400.000 Srba, Lotar Rendulić 500.000, Herman Nojerbah više od 750.000, a Ernst Flik od 600.000 do 700.000 zaključno sa martom 1944. godine. Državna komisija Jugoslavije iz 1946. godine broj je procenila na od 500.000 do 600.000 žrtava, izraelski Jad-Vašem centar navodi 700.000 žrtava, a Centar Simon Vizental u Los Anđelesu procenjuje broj žrtava na oko 600.000. Vladimir Dedijer, biograf Josipa Broza Tita, procenio je broj žrtava u Jasenovcu na 700.000.

Što se zločinaca tiče, Maksa Luburića je UDBA simbolično ubila posle rata tako što mu je glava smrskana čekićem. Miroslav Filipović-Majstorović, poznatiji kao Fra Sotona, franjevac slavan po učešću u pokolju šezdesetoro srpske dece kojoj su glave sečene ispred učiteljice (koja je poludela) i jedan od najistaknutnijih koljača iz Jasenovca, obešen je posle rata od strane partizana u svešteničkoj odori. Andrija Artuković, jedan od ideologa i inspiratora, kao i ministar u vladi NDH, pobegao je u inostranstvo, da bi njegovo izručenje decenijama kasnije pokrenulo veliko interesovanje u jugoslovenskoj javnosti: osuđen je na vešanje pred jugoslovenskim sudom, ali zbog starosti i lošeg zdravlja kazna nije izvršena, pa je preminuo u zatvoru. OZNA je uhapsila bivšeg drugokomandujućeg Jasenovca Ljubu Miloša u operaciji Gvardijan, zajedno sa Božidarom Kavranom, drugim istaknutim ustašom i još 95 drugih ustaša (20 je osuđeno na vešanje, među njima i Ljubo Miloš i Kavran, 57 na streljanje, a ostali na doživotni zatvor ili zatvoru u trajanju od 15 do 20 godina). Ivan Matuković je pogubljen od strane partizana. Na poglavnika NDH Ante Pavelića UDBA i četnički emigratnski krugovi su zajednički izveli atentat preko Blagoja Jovovića – Pavelić nije ubijen na mestu, ali je preminuo od posledica ranjavanja. Eugen Dido Kvaternik, upravitelj svih logora na teritoriji NDH i šef službi bezbednosti NDH je pobegao u Argentinu, gde je preminuo posle rata. Petar Brzica, poznati koljač, izmakao je pravdi i vrlo verovatno promenio identitet. Njegova dalja sudbina je nepoznata. Mnogo aktera u Pokolju sprovedenom u Jasenovcu pobijeno je od strane partizana kasnije na Blajburgu (o tome je čak i bivši hrvatski predsednik Stjepan Mesić rekao kako ,,nijedan ubijeni u Jasenovcu nije kriv za one na Blajburgu, ali su mnogi na Blajburgu krivi za pobijene u Jasenovcu“).

Jasenovac nije jedino mesto stradanja Srba u NDH, ali je on njegov najupečatljiviji i najjeziviji simbol, otelotvorenje jedne krvoločne i zločinačke ideologije, jedne duboke patološke mržnje koja svoj izraz pronalazi u neizricivoj količini okrutnosti i zverstva, u jednoj filozofiji iživljavanja i pokolja uzdignutoj na nivo državnog zakona, u jednom nacionalnom i ljudskom stradanju koje može da se uporedi samo sa stradanjem kroz koje je prošao jevrejski narod od strane nacista. Pokolj kao izraz gotovo demonske krvoločnosti, nož kao prikaz opsednutosti i zla. Za nas je Jasenovac simbol onoga što se desilo i to ne smemo zaboraviti nikada. Ali za nas je Jasenovac i upozorenje, upozorenje onoga što više nikada ne sme da se dogodi srpskom narodu, ni po koju cenu. Nikad više.

U tom smislu, izlaz vidim u jačanju međunarodnog političkog uticaja Republike Srbije i Republike Srpske, ali i stvaranju jakih državnih službi bezbednosti, koje će za cilj imati eliminaciju svake šanse da se ovako nešto ikada ponovo dogodi, makar te eliminacije bile i fizičke prirode. U tom smislu treba učiti i od Izraela i od načina i ciljeva na kojima je utemeljen MOSAD. Srbija je uvek imala kvalitetne obaveštajce, zaista je vreme da se oni vrate na ono što im jeste primarni cilj: zaštita srpskog nacionalnog interesa, srpske države i bezbednosti našeg naroda. Po svaku cenu. Naravno, treba poraditi na diplomatiji i napraviti dugogodišnji plan lobiranja sa smislenom realpolitik strategijom, koja će nam dugoročno obezbediti i mir i internacionalnu podršku u budućnosti, ali će jednako tako odati poštu pobijenim žrtvama i sačuvati ih od zaborave, te oteti od relativizatora, koji ih po drugim put ubijaju i pljuju im na grobove.

Zato treba gajiti sećanje na Jasenovac u domaćoj javnosti kroz školsku nastavu koja će se iscrpno baviti ovom temom, ali ga i širiti u svetskoj javnosti, ne bi li ono zaslužilo internacionalno pamćenje i poštovanje. Genocid nad Srbima u NDH u svetskim tokovima nije poznat ni deseti deo koliko je holokaust koji su Nemci izveli nad Jevrejima. To je prevashodno zato što je Srbima nedostajao odgovarajući politički narativ i zato što na priči o Jasenovcu nikada nije dovoljno insistirano. Vreme je da se to promeni, a ta greška ispravi. Medijska naracija o Jasenovcu na svetskom nivou mora da postane državni projekat i jedan od primarnih interesa, dotle da je potrebno organizovati izrazito jaku i dugogodišnju kampanju promocije srpskog narativa o Jasenovcu (koji nije nekakva ostrašćenost, nego faktički i objektivno ispravna slika realnosti). Jednako tako, trebalo bi uraditi film o stradanju u Jasenovcu, na engleskom jeziku i sa nekim od najvećih zvezda današnjeg filma radi predstavljanja ove teme široj svetskoj publici na najpristupačnij inačin.

Danas je Međunarodni dan sećanja na holokaust. Setite se zato i vi Pokolja koji je izvršen u NDH. Setite se Jasenovca i pročitajte bar jednu priču o njemu. Naježićete se i vrlo verovatno će vam biti muka, ali je to jedini način da se ovo zlo više nikada ne ponovi. Zaborav osuđuju, a oni koji zaboravljaju istoriju zaista su osuđeni da je ponove.

Ni po koju cenu opet! Nikad više!

Slava žrtvama! Slava pobedi nad zlom! Živela sloboda!

Aleksandar Lambros

Fejsbuk

Izvor: www.vidovdan.org

Ostavite odgovor

Vaša adresa E-pošte neće biti objavljena