Александар Ламброс: Јасеновац гори од Дантеовог пакла!

0 929

О Јасеновцу вероватно најбоље говори изјава Артура Хефнера, официра задуженог за транспорт радне снаге у немачки Рајх, који је рекао да је то ,,један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим Паклом.“ Фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, о Јасеновцу је говорио као о ,,есенцији ужаса“ и ,,највећем од свих зла“, те је писао да је оно што је тамо видео ,,довољно да натера човека на повраћање“, док је Вјекослав Макс Лубурић, управник Јасеновца, на годишњици оснивања логора весело и хвалисаво рекао: ,,И тако смо ми у овој години овде у Јасеновцу поклали и више људи него Османлијско царство за цијело време боравка Турака у Европи.“ У једном допису из 1942. године се хвали како ,,Јасеновац може примити неограничени број затвореника.“

Методи убијања били су далеко суровији, садистичкији и бестијалнији него у немачким логорима, где се углавном користио гас: уместо немачког ефикасног или, како су га неки називали, индустријског убијања, усташе су Покољ спроводиле далеко дивљачкије и ручно, само подигнуто на један колективни систематичан ниво. Усташе су затворенике клале и тиме се сладиле, користећи посебан нож дизајниран за брзо клање, познат као србосјек. (Петар Брзица је приликом такмичења у клању Срба успео да победи тако што је србосјеком за једну ноћ својеручно преклао 1360 људи. Тада је проглашен ,,краљем србоклања“, те је добио златни сат, сребрни сервис, боцу вина и печено прасе.) Поред србосјека, коришћене су и секире, маљеви и чекићи приликом егзекуција затвореника. Вешање по бандерама и дрвећу је било уобичајно, па је познат случај такозване тополе ужаса (Логор ВИИ), за коју су логораши закуцавани ексерима или клиновима и остављани да умиру више дана. Kлинови, које су радили ковачи и који су били јако груби, забијали су се у грудни кош и кроз ноге, не би ли се погубљенима нанеле најстрашније патње. Поред тога, било је спаљивања живих људи у усијаним пећима, кувања у казанима и масовних дављења затвореника у реци, од којих су многи пуштани да после тога плутају Савом као порука и прослава. Мучење је коришћено у најбруталнијим облицима, како физичким, тако и психолошким: металним предметима су чупани нокти на рукама и ногама, људи су ослепљивани забијањем игле у очи, месо је откидано са живог тела, а потом су им ране сољене. Људи су били живи одрани, одсецани су им носеви, уши, језици и гениталије. Силовање је било често, а према сведочењима појединих усташа на суђењима после рата једно време је важило правило да се може силовати било која жена из одређених комплекса логора, са тим да силоватељ мора онда и да је убије. Овај метод је примењиван најчешће као средство да се од младих и неискусних усташа створе искусни кољачи, па су притом коришћени пожуда и алкохолна средства, чија је примена за циљ имала да их охрабри. Ћерке су силоване испред мајки, очева и мужева, понекад и групно. Синове су мучили и убијали пред очевима, а неретко и заједно са њима. Тешка батинања, па и масовна пребијања до смрти, била су свакодневница. Вода је била загађена, загађена фекалијама и крвљу, страх и неизвесно ишчекивање бруталне смрти неизџриво, зима језиво хладна, а глад велика. Смрт је била около и није била лепа.

Jasenovac-1-750x598

Архива Јасеновца је уништавана два пута плански, пошто су усташе хтеле да уклоне траг о зверствима и геноциду који су овде починиле. Још даље, када је постало јасно да је Немачка изгубила рат и да Црвена армија незаустављиво гази ка Берлину, Макс Лубурић је наредио покољ свих логораша до последњег, елиминацију свих трагова постојања Јасеновца, укључујући физичко уништење логора и уклањање тела жртава. Иако су усташе урадиле добар посао у прикривању свог злочина, известан број логораша који је преживео пробој, али и чињеница да су трупе 1. батаљона 4. српске бригаде 21. српске дивизије Југословенске армије ушле у Јасеновац и заузеле комплекс осујетиле су овај план. Припадници Југословенске армије добили су наређње да обезбеђују логор до доласка државне комисије за утврђивање злочина окупатора.

Жртве Јасеновца су биле убијане без обзира на старосну доб или пол, тако да је у логору Јасеновац само 1941. и 1942. године убијено 19 544 српске деце (у НДХ је током рата према доступним подацима убијено више од 73 316 деце, а појава посебних логора за децу чини НДХ једином таквом државом у Европи). Чињена су и убиства беба које су мајке још увек дојиле, а према неким сведочењима, појединим бебама је живот окончан тако што им је усташка чизма газила по лобањи пред мајкама. Деца су везивана у џак и бацана у Саву да се удаве, али су и спаљивана жива. Што се укупног броја жртава тиче, он је остао предмет полемика. Са једне стране, педантност усташа у уклањају трагова је омела адекватно архивирање броја погинулих, а са друге, политика историјског ревизионизма модерне Хрватске, која жели да спере историјску одговорност, константно настоји да умањи број жртава у Јасеновцу, дотле да је Фрањо Туђман инсистирао на цифри од 35 000 до 50 000 убијених. Број убијених је по свему судећи далеко већи, са тим да је Александар Лер дао још 1943. године број од 400.000 Срба, Лотар Рендулић 500.000, Херман Нојербах више од 750.000, а Ернст Флик од 600.000 до 700.000 закључно са мартом 1944. године. Државна комисија Југославије из 1946. године број је проценила на од 500.000 до 600.000 жртава, израелски Јад-Вашем центар наводи 700.000 жртава, а Центар Симон Визентал у Лос Анђелесу процењује број жртава на око 600.000. Владимир Дедијер, биограф Јосипа Броза Тита, проценио је број жртава у Јасеновцу на 700.000.

Што се злочинаца тиче, Макса Лубурића је УДБА симболично убила после рата тако што му је глава смрскана чекићем. Мирослав Филиповић-Мајсторовић, познатији као Фра Сотона, фрањевац славан по учешћу у покољу шездесеторо српске деце којој су главе сечене испред учитељице (која је полудела) и један од најистакнутнијих кољача из Јасеновца, обешен је после рата од стране партизана у свештеничкој одори. Андрија Артуковић, један од идеолога и инспиратора, као и министар у влади НДХ, побегао је у иностранство, да би његово изручење деценијама касније покренуло велико интересовање у југословенској јавности: осуђен је на вешање пред југословенским судом, али због старости и лошег здравља казна није извршена, па је преминуо у затвору. ОЗНА је ухапсила бившег другокомандујућег Јасеновца Љубу Милоша у операцији Гвардијан, заједно са Божидаром Kавраном, другим истакнутим усташом и још 95 других усташа (20 је осуђено на вешање, међу њима и Љубо Милош и Kавран, 57 на стрељање, а остали на доживотни затвор или затвору у трајању од 15 до 20 година). Иван Матуковић је погубљен од стране партизана. На поглавника НДХ Анте Павелића УДБА и четнички емигратнски кругови су заједнички извели атентат преко Благоја Јововића – Павелић није убијен на месту, али је преминуо од последица рањавања. Еуген Дидо Kватерник, управитељ свих логора на територији НДХ и шеф служби безбедности НДХ је побегао у Аргентину, где је преминуо после рата. Петар Брзица, познати кољач, измакао је правди и врло вероватно променио идентитет. Његова даља судбина је непозната. Много актера у Покољу спроведеном у Јасеновцу побијено је од стране партизана касније на Блајбургу (о томе је чак и бивши хрватски председник Стјепан Месић рекао како ,,ниједан убијени у Јасеновцу није крив за оне на Блајбургу, али су многи на Блајбургу криви за побијене у Јасеновцу“).

Јасеновац није једино место страдања Срба у НДХ, али је он његов најупечатљивији и најјезивији симбол, отелотворење једне крволочне и злочиначке идеологије, једне дубоке патолошке мржње која свој израз проналази у неизрицивој количини окрутности и зверства, у једној филозофији иживљавања и покоља уздигнутој на ниво државног закона, у једном националном и људском страдању које може да се упореди само са страдањем кроз које је прошао јеврејски народ од стране нациста. Покољ као израз готово демонске крволочности, нож као приказ опседнутости и зла. За нас је Јасеновац симбол онога што се десило и то не смемо заборавити никада. Али за нас је Јасеновац и упозорење, упозорење онога што више никада не сме да се догоди српском народу, ни по коју цену. Никад више.

У том смислу, излаз видим у јачању међународног политичког утицаја Републике Србије и Републике Српске, али и стварању јаких државних служби безбедности, које ће за циљ имати елиминацију сваке шансе да се овако нешто икада поново догоди, макар те елиминације биле и физичке природе. У том смислу треба учити и од Израела и од начина и циљева на којима је утемељен МОСАД. Србија је увек имала квалитетне обавештајце, заиста је време да се они врате на оно што им јесте примарни циљ: заштита српског националног интереса, српске државе и безбедности нашег народа. По сваку цену. Наравно, треба порадити на дипломатији и направити дугогодишњи план лобирања са смисленом реалполитик стратегијом, која ће нам дугорочно обезбедити и мир и интернационалну подршку у будућности, али ће једнако тако одати пошту побијеним жртвама и сачувати их од забораве, те отети од релативизатора, који их по другим пут убијају и пљују им на гробове.

Зато треба гајити сећање на Јасеновац у домаћој јавности кроз школску наставу која ће се исцрпно бавити овом темом, али га и ширити у светској јавности, не би ли оно заслужило интернационално памћење и поштовање. Геноцид над Србима у НДХ у светским токовима није познат ни десети део колико је холокауст који су Немци извели над Јеврејима. То је превасходно зато што је Србима недостајао одговарајући политички наратив и зато што на причи о Јасеновцу никада није довољно инсистирано. Време је да се то промени, а та грешка исправи. Медијска нарација о Јасеновцу на светском нивоу мора да постане државни пројекат и један од примарних интереса, дотле да је потребно организовати изразито јаку и дугогодишњу кампању промоције српског наратива о Јасеновцу (који није некаква острашћеност, него фактички и објективно исправна слика реалности). Једнако тако, требало би урадити филм о страдању у Јасеновцу, на енглеском језику и са неким од највећих звезда данашњег филма ради представљања ове теме широј светској публици на најприступачниј иначин.

Данас је Међународни дан сећања на холокауст. Сетите се зато и ви Покоља који је извршен у НДХ. Сетите се Јасеновца и прочитајте бар једну причу о њему. Најежићете се и врло вероватно ће вам бити мука, али је то једини начин да се ово зло више никада не понови. Заборав осуђују, а они који заборављају историју заиста су осуђени да је понове.

Ни по коју цену опет! Никад више!

Слава жртвама! Слава победи над злом! Живела слобода!

Александар Ламброс

Фејсбук

Извор: www.vidovdan.org

Оставите одговор

Ваша адреса Е-поште неће бити објављена