Преци фамилије Спасојевић преко 350 година живе у Подрињу а пре два века су се населили у Стрмово где им је и презиме настало. По завршетку Другог српског устанка настанио се родначелник фамилије Спасоје у ово лепо подрињско село из кога су постепено потискивани муслимани и враћао се хришћански етнос. Кроз историју порекло Спасојевића може се пратити од рода Петронијевићи у Дубу који су се као део братства Бурмази населили у овом крају у време сеоба Срба у XVII веку. За Бурмазе се зна да су дошли „с горњег Лима однекуда од Плава и да им је презиме отуда“ . У Дубу су се населили око речице Дервенте и дуго су представљали једину фамилију у селу. Из Плава и старе постојбине су донели и крсну славу фамилије Преподобног Алимпија Столпника.

Црква у Бачевцима

Црква у Бачевцима

Спасоје се у Стрмово доселио после Другог српског устанка и настанио у близини Прокопа одакле се породица ширила даље према Дрини. Спасојев отац се звао Павле пошто се у у свим пописима од 1823. до 1863. године Спасоје назива Павловић. По наводима Љубе Павловића са почетка XX века Спасојевићи су у Стрмово дошли из Дуба и то од Петронијевића а у време када је он пролази Стрмовом у селу је било пет кућа Спасојевића.

Црква брвнара у Дубу из 1792. године у којој је крштен Спасоје

Црква брвнара у Дубу из 1792. године у којој је крштен Спасоје

Петронијевићи су из рода Бурмази за које Љуба Павловић наводи да су се пре 250 година ( око 1650. године јер је Павловић ово подручје истраживао пред Први светски рат) доселили са горњег Лима, негде из близине Плава и то прво у Љештанско па се затим пребацили на подручје Дуба. У Дубу су живели подељени у две области а једно од презимена им је било и Петронијевић и то Горњи и доњи на Јаворини.

Разлог за досељавања једног целог рода као што су Бурмази и полазак на далек и неизвестан пут од Плава до Дуба у Подрињу може се наћи у историјским дешавањима тих година на подручју горњег Полимља. Подручје око Плава је од најраније историје било у саставу свих српских држава од првих кнежевина преко огромног Душановог царства па преко Лазареве Србије све до Деспотовине Ђурђа Бранковића и у потпуности насељено Србима. У време Немањића долина око Плавског језера и низ Лим припадала је лимској жупи коју су углавном чинили манастирски метоси и у њој је било преко 30 цркава. Турци су надирали на Балкан освајајући у таласима територију по територију тако да су овом облашћу завладали у другој половини XV века постепено учвршћујући своју власт.

Крајем XV века јављају се и први спорадични случајеви исламизације у овим крајевима мотивисани бољим животним условима и ослобађањем од пореза. Средином XVII долази до Кандијског рата између Млетачке републике а на Морачком сабору 1648. године доноси се одлука да се ступи у преговоре са папом Иноћентијем XI ради заједничке борбе против Турака. За одлазак на преговоре био је изабран епископ будимљански Пајсије али Турци сазнају за те планове и митроплит бива ухваћен и жив одран исте године. Након тога престаје са постојањем будимљанска епископија а народ овог краја постаје изложен страховитом турском терору и зулумима. То је година када почиње масовно исељавање православног народа што ће довести до тога да у будућности ту више и не буде староседелачког становништва. Сво свештенство је било убијено или разјурено па је огроман део православних остао без духовног вођства а они који нису хтели прихватити ислам били су принуђени да напусте своје домове и да се селе у друге крајеве.  Реална је претпоставка да се и цело братство Бурмази одселило у овом периоду  склањајући се пред незапамћеним турским насељем и досељавајући се у крај где је  била „лабавија“ турска власт и где православни нису били у толикој мери прогоњени.

Плав и Плавско језеро

Плав и околина

Досељавање рода Бурмази је било веома масовно и они су прво дошли на простор села Љештанског али пошто им се ту није свидело убрзо  су се преселили у Дуб где су све до друге половине XVIII века били једина фамилија у селу. По записима Љубе Павловића са почетка XX века кућа Бурмаза је тад било 52 у селу а навео је да се велики број припадника братства раселио по околним местима и даље по Србији јер су били доста склони сеоби. Један од тих који је се одселио из Дуба из Петронијевића од Бурмаза и основао нову фамилију био је и Спасоје. У селу Дубу и дан данас постоје засеоци Бурмази и Петронијевићи који су имали своје куће на Јаворини где се вероватно налазила и Павлова породична задруга у којој се родио Спасоје. У усменом предању Спасојевића увек се преносила чињеница да су се у прошлости доселили из Црне Горе.

Карта досељавања са Проклетија преко Љештанског па Дуба до Стрмова

Карта досељавања од Плава преко Љештанског и Дуба до Стрмова

Спасоје је рођен 1797. године у Дубу где је провео двадесетак година па се преселио у Стрмово. По породичним причама које су се преносиле са колена на колено Спасоје се женио бар два пута а то се може закључити и по подацима из пописа из 1863. године. Можемо видети да је он имао два сина чији је размак година око годину дана а по причама њих двојица нису од исте мајке јер Срећко је од прве жене а Илија од друге. Од прве жене Спасоје је имао синове Милоша (у породици звани Миго), Богосава (који је највероватније преминуо пре 1863. године и од кога је Симеун – Симо). Од исте жене Спасоје је имао и синове Раку и Срећкa и ћерку Филипу. Са другом женом Спасоје је имао синове Илију и Недељка који се у причама назива и Ненад и за њега се каже да се није женио.

Највероватније је да је Спасојев најстарији син био Богосав који је рођен између 1815. и 1830. године. Имајући у виду  годину рођења могуће је претпоставити да је Богосав Спасојев син од неке његове раније супруге. У причама Спасојевића остало је упамћено да је Спасоје имао жену у Дубу а да је се по доласку у Стрмово поново оженио и да од те супруге потичу данашњи Спасојевићи. Узимајући у обзир све ове чињенице вероватно је да се Спасоје није женио два већ три пута и то први пут пре досељења у Стрмово и друга два пута за која нам је познато да му потомци потичу од две жене.

Спасојево име затичемо у првом попису који су српске власти радили у ослобођеној земљи и он се налази међу 28 пописаних домаћина села Стрмова у нахији Соколској у тефтеру чибука из 1823. године. После 1834. остала су сачувана докумета у којима се види да је Спасоје купио земљу од бачевачких бегова Јајића и то како оранице у Бачевачком пољу тако и пашњаке и ливаде у потесу Лугови у Стрмову.

Скраћени родослов Спасојевића

Скраћени родослов Спасојевића

У попису из 1863. године Спасојева породица броји 16 чланова а његови потомци у време утврђивања сталних презимена у Кнежевини Србији узимају презиме Спасојевић. Деобом се Спасојевићи шире по Бачевачком пољу а знатан број чланова се сели пратећи пословне и трговачке путеве. Велики број деце Спасојевића је преминуо у епидемија са краја деветнаестог века а мушкарци веома страдали у ослободилачким ратовима. Само у ратовима од 1912. до 1918. године погинуло је 10 Спасојевића чија имена се данас налазе урезана на монументалном споменику херојима Стрмова у центру Бачеваца.  После бројних ратова неке породице Спасојевића су заувек угашене.

Бачевачко поље

Бачевачко поље

Данас Спасојевића поред Стрмова има широм Србије и света а највише их је  у Бајиној Башти, Чачку, Београду… Бројни од њих су научни радници, професори универзитета, декани факултета, општински и државни функционери и истакути привредници. Једна од науспешнијих млекара у држави и највећа млекара у западној Србији данас је „Млекара Спасојевић“ у власништву једног од Спасојевих потомака.

Ова вест је прочитана 1170 пута.