Према доступним сазнањима и историјским изворима, сасвим сигурно се може тврдити да су Маринковићи најстарији становници у Својдругу.

Поуздано се може тврдити да су у Својдруг стигли око 1720. године из Никшићке жупе, из места Козадровића. Они су име своје старе постојбине пренели у Својдруг, тако да се данас заселак, у коме Маринковићи живе скоро 300 година, зове Козадровићи.
О неком далеком пореклу Маринковића постоје оскудни и, углавном, непоуздани подаци. Тврдње да потичу од Немањића, односно од Вукана, најстаријег сина Стефана Немање, није могуће прецизно доказати. Вукан је, колико је познато, имао пет синова: Ђорђа, Стефана, Димитрија, Владина и Растка. Ретко се где помиње да је имао кћери, па се отуда тешко може са сигурношћу потврдити податак да Маринковићи, као и многи други родови расути највише по Србији и Црној Гори, потичу од Вуканове кћери Јефимије (Ефимије). Јефимија је, како тврде неки извори, била удата за грбаљског бана Илијана (Владимира) са којим је имала сина Никшу, родоначелника великог племена Никшића, чији су се потомци у многим сеобама расули по свету. Никша се настанио у Оногошту, постао његов господар, а ово место је доцније добило данашњи назив Никшић.

 

Од Немањића до Маринковића

Од Немањића до Маринковића

Негде око 1720. године, после дужег лутања, на свом путу од Никшићке Жупе, у Својдругу су се најзад зауставили двојица браће Козадровића. Нису позната њихова имена, али неки извори тврде да је старији од њих био поп. Могли су имати око двадесет до двадесет и пет година. Није познато да ли су већ тада били ожењени или су се оженили одмах након доласка у Својдруг. Старији од браће Козадровића имао је синове Маринка и Димитрија.
Маринко је могао бити рођен око 1720. године, скоро у исто време када су његов отац и стриц стигли у Својдруг. Имао је најмање два сина који су се звали Вујадин и Ђуро.
Димитрије (Козадровић) је био млађи Маринков брат. Негде око 1750. године запопио га је познати калуђер Ћеранић из манастира у Козадровићима који је имао намеру да га остави за свог наследника.
У време када су Козадровићи стигли у Својдруг, на месту где су се населили већ је био манастир, саграђен одмах после Велике сеобе, највероватније у првој половини XVIII века. Нема сумње да је и он био саграђен од дрвета, тачније од чамових брвана. Овај манастир је био довољно удаљен од Рогачице и рогачичких Турака којима је био трн у оку. Није познато како се релативно дуго одржао а да га Турци нису запалили.
Калуђер Ћеранић је био врло вредан и умешан духовник од великог ауторитета међу локалним становништвом. Манастир у Козадровићима је био веома важно место за окупљања српског живља, ту је било и вашариште и место где су се доносиле важне одлуке, свакако најчешће о томе како изаћи на крај са осионим Турцима из Рогачице.
Није познато када и зашто је манастир у Козадровићима, још за живота калуђера Ћеранића „преобраћен” у световну цркву. Први свештеник у цркви био је управо Димитрије из Козадровића, кога је запопио калуђер Ћеранић, а затим, врло брзо после тога и умро. Калуђер Ћеранић је и сахрањен у непосредној близини црквеног здања. По свему судећи калуђер Ћеранић је Димитрија могао запопити око 1750. године, што се поклапа са претпоставком да су Ћеранићи досељени у Својдруг половином осамнаестог века.
Поп Димитрије би, по свему судећи, могао бити познати поп Чола или Чолак, што му је највероватније био надимак, који се помиње у неким изворима. Поп Чолак је, према томе, после повратка из Поћуте извесно време поповао и у цркви у Ободњику, данашњим Костојевићима. Имао је бројну породицу коју је населио испод Адумоваца у Сјерчу. Њихови потомци су Чолаци или Јелићи којих и данас има у Сјерчу. Славе Светог Луку, што би такође могао бити поуздан доказ да су старином од Козадровића и блиски сродници својдрушких Маринковића.
Вујадин – Вујо Маринковић, син Маринка из Козадровића, по неким предпоставкама је рођен око 1740. године. Био је ковач по занимању. Његови синови, Гаврило, Марко и Цветко, назвали су се Вујићи, а по њима је и Вујића поток, познати топоним на излазу из Рогачице према Љештанску, добио име.
Најстарији Вујин син Гаврило је рођен у Својдругу одмах после 1765. године. По неким сазнањима од оца је наследио ковачки занат. Неки звори тврде да је био човек немирног духа и виолентне нарави, склон ка хајдучији, био је и активни учесник Карађорђевог устанка. Није познато када се преселио у Радушу, село код Уба, али се зна да у том селу и данас живе Гавриловићи, његови потомци.
Цветко Вујић, други по реду син Вујадинов, је рођен одмах после 1770. године. Познато је да је имао четири сина: Павла, Теодора – Тешу, Марка и Бранка. Највише је остао упамћен Павле као родоначелник Павловића из Својдруга, рођен око 1808. године. Био је ожењен са Росом са којом је имао три сина: Симу, Стеву и Васу. Павле није дуго живео, умро је око 1855. године. Роса се преудала за Петра Мијајиловића, са собом је довела и синове. У новом браку је родила кћери Јевимију и Пелагију. Њени синови су задржали презиме Павловић, по оцу, али су честа називани и Росићи, по мајци. И данас, њихови потомци су познати и као Павловићи и као Росићи.
Марко Вујић, трећи син Вујадинов, рођен око 1880. године, је родоначелник Марковића из Својдруга. Имао је пет синова: Јована, Лазу, Илију, Петра и Вукајла. Марко је живео у Својдругу, а када су 1839. године први пут формиране општине у Рачанском срезу био је изабран за пандура у општини Својдрушко-рогачичкој.
Ђуро Маринковић, син Маринка из Козадровића, рођен је око 1760. године. Уочава се велика разлика у годинама између њега и старијег брата Вујадина, што наводи на закључак да је између њих свакако било рођено још неколико деце чија су имена остала непозната. Ђуро је имао два сина, Маринка и Ранка. Може се са сигурношћу тврдити да је имао још деце, с обзиром да је Маринко рођен тек око 1790. године, а Ранко око 1805. године, када му је отац већ био у позним годинама.
Маринко Ђурић, син Ђуре Маринковића, уписан је у „тефтер арачки“ од 1831. године као старешина домаћинства у коме су још од мушких глава били брат Ранко и синови Никола, Петар и Јоксим. Маринкова жена се звала Јована, била је још жива у време пописа становништва 1863. године. Према доступним сазнањима имали су четири сина: Николу, Петра, Јоксима и Јеремију.
Никола Маринковић, најстарији син Маринка Ђурића, је остао упамћен као један од најпознатијих личности у историји бројне породице Маринковића. Рођен је око 1817. године. Био је народни посланик, кмет и председник рогачичко-својдрушке општине. Због смелог иступања и оштрих беседа на заседању Светоандрејске скупштине 1858. године, добио је надимак Сердар. Био је један од најимућнијих домаћина у општини са бројном породичном задругом од преко двадесет чланова, омиљен, правдољубив и храбар. Није ишао у школу, али је имао природну бистрину и необичан беседнички дар који је испољавао нарочито на скупштинским заседањима. У млађим годинама био је пандур. Пажљиво је пратио социјалне немире, хајдучију, побуне, династичке борбе. Био је присталица и поштовалац кнеза Милоша. За народног посланика изабран је на изборима у новембру 1858. године. На Светоандрејској скупштини, када је поново устоличен кнез Милош, иступио је одлучно и храбро. Први је у скупштинској сали, а затим и са прозора узвикнуо: „Живио књаз Милош Обреновић, ослободилац Србије!”, што је прихватио и народ на улицама. Омиљен и уважаван у Рогачици као прави народни трибун, биран је за председника општине и председника општинског суда, а више од једне деценије био је и народни посланик. Залагао се за већу бригу власти у развоју школства и просвете.
Као народни посланик Никола је често ишао у Београд. Догодило се тако, каже породично предање, да га је једном приликом, при повратку са скупштинског заседања, пут навео преко питомог села Заблаћа, јужно од Шапца. Ту се зауставио да одмори коња и да се напије воде са бунара. Место му се много допало па се ту задржао и дуже него што је планирао. Тада му је први пут синула идеја да би се баш ту, у Орловац мали, у непосредној близини бунара у потоку, могао населити са својом породицом.
Никола се распитивао за велико имање, земљиште, ливаде и шуме у Заблаћу. Сазнао је да је некада припадало Кустурићима, староседеоцима у селу, који су га изгубили на коцки. Нови власник је био спреман да га прода. Тако су део тог имања по доста ниској цени одмах купили Маринковићи из Својдруга са намером да се ту населе. Други део имања, одмах по доласку Маринковића у Заблаће, купио је Антоније Милисављевић, син Арсенија из Љештанска, који се убрзо ту населио са својом породицом.
Ранко Ђурић – Маринковић, млађи син Ђуре Маринковића, рођен је око 1805. године. Био је земљорадник и живео је у домаћинству заједно са старијим братом Маринком. Није познато када је умро, али то је свакако било пре 1863. године, јер се тада његово име не помиње у попису становништва.
Ранко је био ожењен са Јелицом која је била жива у време пописа 1863. године. Имали су, колико је познато, сина Симу и кћер Аницу. Од њих потичу сви Маринковићи који су остали да живе у Својдругу, где се и данас налазе њихови потомци.

О. Додић

Ова вест је прочитана 1017 пута.