Настављајући пројекат Дрина Инфо портала на осветљавању биографија значајних људи из прошлости Подриња у наредном периоду пренећемо више животних прича значајних просветних радника из овог краја. Данас вам доносимо причу о Миладину Ковачевићу чије име носи основна школа у Бачевцима. Биографију Млађе Ковачевића нам доноси Митар Јосиповић у књизи „Стрмово село поред Дрине“ која представља праву ризницу за историју Подриња  и један је од најзначајнијих издавачких подухвата у овој области у последњим годинама.

Основна школа Бачевцима, трећа у Рачанском срезу, после Рогачице и Бајине Баште, од свог првог учитеља Димитрија Илића (1869), имала је тако познате учитеље свога времена, каквима се нису могле похвалити ни многе градске основне школе. Један од најпознатијих учитеља који је део радног века провео у Бачевцима на Дрини је и Миладин Млађо Ковачевић.

Био је једно од шесторо деце Јована Јова, званог Лутка. Учитељску школу завршио је у родном Ужицу 1928. године. Војску служи у школи за резервне пешадијске и артиљеријске официре у Сарајеву. Као учитељ службовао је у Ракљу код Прилепа, Суводолу код Битоља, а крајем 1934. стигао је у Јакаљ код Костојевића, где се упознао са Душаном Јерковићем, учитељем у суседном Јеловику. Због сукоба са Рајаковићем премештен је са породицом, најпре у Чајетину, а затим у Шљивовицу. У фебруару 1938. дошао је у Бачевце и поново ступио у везу са Душаном Јерковићем који је радио у Факовићима.

Миладин Ковачевић

Као резервни официр мобилисан је пред почетак Априлског рата 1941. У Вишеграду је избегао заробљавање и вратио се у Бачевце, а у лето 1941. године одлази у Рачанску партизанску чету Ужичког НОП одреда. Постављен је за командира вода у новоформираној Другој рачанској чети. На положајима код Ваљева, где је био контузован, постављен је за командира чете, а затим распоређен у штаб одреда у Ужицу.

Приликом повлачења главнине партизанских снага из Ужица, био је у одбрани града, заштитници јединица које су се повлачиле. Због тога је изгубио везу са главнином, па се скривао на Златибору, где је заробљен 9. децембра и доведен у Ужице, а 26. децембра спроведен у злогласни логор на Бањици, где је остао до 24. априла 1942. године. Тада је, преко Аустрије и Немачке, транспортован на крајњи север Норвешке, Лапонију. Заробљеници из тамошњег логора Карашок радили су на градњи пута према финској граници. Болестан, изнемогао и неспособан за рад стрељан је 13. новембра 1942. године.

Млађине задње дане живота описао је његов друг из ропства Цвеја Јовановић у свом ратном путопису КРВАВИ ПУТ СЕВЕРНОГ ОДРЕДА:

Сутрадан увече опет ми шапће Славче:
- Чека те Млађо у ходнику.
Излазим и опет се наше руке нађоше у тмини.
-… ако останеш жив, ти знаш, моји су у Ужицу. Јави им шта је са мном било! Обећаваш ли?
- Млађо, па… шта ти то? Неће вас… Ја сам чуо…- покушавам да лажем.
Он ме не слуша.
- Мој син… Има добру мајку. Избориће се она. А отац ће јој бити на помоћи, – иде он за својим мислима, не да ми да лажем.
- Вратићеш се ти њима, Млађо! – кажем и стежем му руке.
Ако останеш жив… испричај им све… Ја знам за шта гинем, знам у ствари… знам и… не жалим, – говори тако присебно, тако трезвено, тако хладно. – Не жалим!…, говори тако присебно, тако трезвено, тако хладно, – Не жалим!… Био сам међу првима који су запалили устанак. Па, неко мора да изгори! Нисам пао тамо, па… ево… ето.
Ћутим као кривац.
- Пошао сам да се борим за бољу будућност, спреман сам да ту будућност и не доживим, да до будућности дотраје само сећање на мене… на нас… који, ево, морамо овде… А ви који преживите, сачувајте бар успомену на нас…
Млађо, немој… – не знам шта још да му кажем. Стежем му руке. – Видећемо се још, заједно ћемо на југ.
- Нећемо заједно! – одговара он и стеже ми руке. – Не заборави… ако останеш жив. Обећаваш ли?

– – – – – – – – – – – – – – – – – – -

После смо сазнали и – чули.
Колону су потерали у шуму, кроз шуму, ка гробницама. А тамо су већ били постављени митраљези у заседи. Кад је колона подишла под гробнице, са оне стране су је засули смртоносном ватром…
Чули смо рафале и ми у соби.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – -

… учитељ који је примером учио, остао је усправан до последњег часа – на вечној стражи на далеком северу.

Од почетка школске 1961/62. године, школа у Бачевцима носи његово име, а 1. априла 1963. године на школској згради откривена његова спомен-плоча.

Спомен-плоча учитељу Миладину Ковачевићу, откривена поводом дана школе 1. априла 1963. године, обновило је Завичајно удружење Стрмово 2016. године.

Спомен-плоча учитељу Миладину Ковачевићу, откривена поводом дана школе 1. априла 1963. године, обновило је Завичајно удружење Стрмово 2016. године.

Посмртно му је додељена Партизанска споменица, коју чува његов унук Миладин.

Са супругом Анком, рођеном Дрндаревић, учитељицом, имао је сина Драгољуба (Ужице, 1938 – Калуђерске Баре, 1994.), грађевинског инжењера, запосленог у Колубари из Лазаревца.

Анка Ковачевић р. Дрндаревић (Пожега 1914 – Београд 1999.) учитељица, пре Бачеваца службовала је у Крвавцима и Пилици, а окупацију је са малим сином провела у Ужицу. После рата постављена је за учитељицу и управитеља ужичке Прве основне школе, а затим именована за управитеља Народне књижнице и читаонице у Ужицу.

Дрина Инфо

Ова вест је прочитана 1810 пута.