Прошлог месеца Дрина Инфо је у склопу акције подсећањa на великане наше прошлости који су неправедно заборављени донео причу о Словенцу Ивану Госару који део свог живота везао и за Бајину Башту а живот је окончао храбро као српски официр на Aустроугарском губилишту у Првом светском рату. Овог пута доносимо вам знатно више детаља о животу и делу овог хероја које налазимо углавном у словеначким изворима.

Спомен плоча на Госаревој родној кући Фото: Slovenski uporniki, dobrovoljci in vojaki

Спомен плоча на Госаревој родној кући Фото: Slovenski uporniki,
dobrovoljci in vojaki

Иван Госар рођен је 1. октобра 1888. године у Шкофија Локи. Гимназију је завршио у Крању а студије пољопривреде на Високој агрономској школи у Бечу 1913. године. Након студија је завршио школу резервних официра у Aустроугарској војсци и добио чин резервног поручника. Госар је био активан члан соколског друштва а пошто није добио посао у родном месту одлази у Србију.  У Бајиној Башти је млади словеначки инжењер срдачно прихваћен па 30. новембра 1913. ступа на дужност шумарског дијурнисте  у овом градићу у Подрињу. Потом је од 01. јуна 1914. године именован за вршиоца дужности окружног шумара да би решењем Министарства био распоређен у Ивањицу која је била остала без кадрова у тој области.

Иван Госар

Фото: Vojaska Zgodovina – Military history

Убрзо долази до Аустругарске агресије на Србију и инжењер Госар се пријављује у српску војску као добровољац, добија чин активног поручника и учествује у бројним борбама са надмоћним непријатељем. Остало је забележено да је био храбар комадант и да су га војници волели. По архивским документима Иван Госар је тада припадник Златиборског добровољачког одреда чији комадант је славни мајор Коста Тодоровић. Са Златиборским одредом је септембра 1914. године офанзивно деловао и на левој страни Дрине до Сребренице. После јуначке смрти мајора Тодоровића и спаљивања у Сребреници од остатака Златиборског добровољачког одреда који су се вратили преко Дрине 1915. године направљен је добровољачки батаљон под командом мајора Воје Танкосића. Мало после тога батаљон се укључује у Власински добровољачки одред чувеног мајора Војина Поповића – војводе Вука.

Власински одред се успешно супростављао надмоћној бугарској сили на обронцима планине Чемерник а затим и бранећи линију Грделица – Врање – Бујановац. У жестоким биткама вод којим је командовао поручник Госар је скоро уништен. Више од половине бораца је убијено а међу ретким рањеницима које Бугари нису убили на бојном пољу остао је и поручник Госар. Са преко тридесет рана Бугари су га оставили да умре на бојишту.
Нешто касније пронашли су га бугарски болничари коју су га као ратног заробљеника и може се рећи ратни трофеј пренели у војну болницу у Софији. Пошто је се пола године опорављао у болници Бугари су сазнали да је Госар Словенац па је изгубио је статус ратног заробљеника и предат је њиховима савезницима Аустроугарима. Госар је одведен у аустријски војни затвор у Београду где је девет месеци био затворен на Келемгданској тврђави. Био је изложен сталној тортури и понижавању а оптужен је за велеиздају и дезертерство . Понуђена му је слобода уколико потпише да је био присиљен да ступи у српску војску што је Госар одлучно одбио.
Госар се храбро држао пред војним судом и тврдио да је још пре рата одбацио аустроугарско држављанство и добио српско. 10. фебруара 1917. године због „велеиздаје“  Аустријанци су га осудили на смрт што је истог дана и извршено. Различити извори доносе различите податке о смрти па је по једној верзији обешен а по другој стрељан у Топчидеру. Остале су изјаве већег броја сведока да је пре стрељања обучен у униформу српског официра без еполета и одликовања клицао „Живела слобода, живела моја велика домовина, живео краљ Петар!“. Пред смрт бацио је повез са очију и рекао „Српски официр има право да умре отворених очију!“ а његове последње речи биле су „Живео српски краљ, наш краљ, живела српска војска!“.
Откривање спомен плоче

Откривање спомен плоче на Госаревој родној кући 1938. године Фото: Slovenski uporniki, dobrovoljci in vojaki

Није познато где је његов гроб, по једној верзији тело је бачено у Дунав или Саву а по другој је закопан на војничком стрелишту. За време Краљевине Југославије Иван Госар је постао симбол отпора Аустроугарској а 1938. године на његовој родној кући у Шкофија Локи је откривена спомен плоча уз присуство бројних добровољаца, официра и чланови друштва Сокола. Спомен плоча је уклоњена за време Другог светског рата да би поново била враћена 1950. године. У Бајиној Башти још увек не постоји обележје или улица посвећена овом Словенцу и храбром српском официру.
Дрина Инфо

Ова вест је прочитана 612 пута.