На данашњи дан 1914. године члан „Младе Босне“ Гаврило Принцип извршио је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, у којем је од последица случајног рањавања преминула и његова супруга Софија Хотек.
Grafika-atentata-u-Sarajevu

Сарајевски атентат послужио је аустроугарским властима за војну инвазију на Србију, што је довело до Првог светског рата.

Чланови „Младе Босне“ извршили су атентат у знак протеста против аустроугарске окупаторске политике и из тежње већинског српског народа за ослобођење и уједињење.

У самом атентату учествовало је седам особа распоређених по маршрути од поља где су се одржавали маневри до Вијећнице: Мухамед Мехмедбашић, Васо Чубриловић, Недељко Чабриновић, /који је бацио бомбу на поворку, али је престолонаследник одгурнуо бомбу са крова и она је пала на следећи аутомобил у колони/, Цвјетко Поповић, Данило Илић, Трифко Грабеж и Гаврило Принцип.

Гаврило Принцип током школовања

Гаврило Принцип током школовања

Принцип и остали Младобосанци чули су експлозију и напустили своја места. У том тренутку, сплетом случајности, аутомобил у којем је био Фердинанд прошао је поред Гаврила Принципа који је искористио прилику и потегао пиштољ.

Први хитац је ранио Фердинанда у врат, а други, намијењен гувернеру тадашње БиХ Оскару Поћореку, ранио је Софију у пређелу абдомена. Обоје су подлегли ранама на путу ка резиденцији гувернера.

Принцип је скочио у Миљацку и покушао да изврши самоубиство капсулом цијанида, али није успео. Затим је покушао да испали хитац себи у главу, али су га предухитрили жандари, и ухапсили.

Због атентата на Франца Фердинанда, 12. октобра 1914. године пред суд је изведено 25 младих људи. Суђено им је у монтираном „Сарајевском процесу“ од 12. до 23. октобра 1914. године. Пресуде су донесене 28. октобра.

Према аустроугарском закону, смртна казна се није могла изрећи лицима млађим од двадесет година у време извршења кривичног дела. Недељко Чабриновић, Гаврило Принцип и Трифко Грабеж су стога осуђени на максималну казну од двадесет година затвора где су били изложени страшним мучењима. Васо Чубриловић је осуђен на 16 година, а Цветко Поповић на 13 година затвора.

Вељко Чубриловић, Михајло Јовановић и Данило Илић, који су помагали Младобосанцима да изврше атентат, погубљени су вешањем 3. фебруара 1915. у Сарајеву.

Вељко Чубриловић, најстарији међу њима, ноћ пред смрт написао је писмо породици. Оригинал је спаљен, по наредби суда, али се тамничар сажалио пре него што је запалио писмо и преписао га.

Потресне ријечи човека пред чијим очима је већ била смрт сведоче о вери да жртва није узалудна, и да ће све, па и његову кћерку Наду, која је тада имала само годину дана, у будућности „огријати слобода“.

Мухамед Мехмедбашић једини је од атентатора који је после историјског и херојског пуцња Гаврила Принципа успео да се извуче из Сарајева и преко планина побегне у Црну Гору, у Никшић.

Мислећи да је ту безбедан, почео је да прича о својој улози у Фердинандовом убиству, па су га Црногорци, бојећи се да глас о њему не стигне до Аустроугарске, затворили, а онда га тајно пребацили у Србију. Као потпоручник, учествовао је у повлачењу српске војске преко Албаније.

Године 1919. године вратио се у Сарајево, а 1943. хапсе га усташе. У затвору проживљава страшне тортуре. Преминуо је 29. маја 1943. од последица мучења.

Гаврило Принцип је казну служио у чешком Терезину, где је и умро 28. априла 1918. године. При крају живота веома је ослабио, имао је 40 килограма, због лоших затворских услова, тамновања и мучења.

На зиду ћелије у којој је умро Принцип је написао: „Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу…“.

А на затворској лименој порцији, у знак сећања на ноћ уочи атентата када су се видовдански хероји заклели на гробу „младобосанца“ Богдана Жерајића да ће они остварити његово започето дело, Гаврило је урезао стихове: „Тромо се време вуче, и ничег новог нема, данас све као јуче, сутра се исто спрема. Право је рекао Жерајић, тај српски соко сиви – Ко хоће да живи нек мре, ко хоће да мре нек живи“.

Гаврило Принцип приликом хапшења

Гаврило Принцип приликом хапшења

Посмртни остаци „видовданских јунака“ након Првог светског рата, 7. јула 1920. године пренесени су и сахрањени у заједничкој гробници у Сарајеву да би тек 1939. године њихове кости биле коначно положене у капели „Видовданских хероја“ на православном гробљу, у сарајевском насељу Кошево.

Власти Краљевине Југославије поставиле су спомен плочу на месту где је Принцип извршио атентат, али су је окупаторске немачке и усташке снаге, које су дошле у Сарајево, уклониле 1941. године и однеле на дар нацистичком вођи Адолфу Хитлеру.

На истом месту, након Другог светског рата поново је постављена спомен плоча на којој се налазио натпис: „Са овога мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип је својим пуцњем изразио народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом“.

Ту спомен плочу у протеклом рату у БиХ, 1992. године маљем су уништили припадници муслиманске војске, као и Принципове отиске стопа на месту атентата које су се налазиле испред Музеја „Младе Босне“.

Мост у Сарајеву, недалеко од места атентата, 1918. године добио је назив по Гаврилу Принципу – Принципов мост, да би га након протеклог рата власти у Сарајеву преименовале у Латинску ћуприју.

И родна кућа Гаврила Принципа, која је била запаљена у Другом светском рату, а обновљена 1964. године и претворена у спомен-музеј који је чувао успомену на овог храброг младића, поново је запаљена 1992. године.

Извор: РТРС

Ова вест је прочитана 1346 пута.