Српска православна црква и њени верници славе дан светог великомученика и победоносца Георгија – празник познат у народу као Ђурђевдан.  Ђурђевдан је по броју славара у Срба на четвртом месту и сматра се једним од највећих пролећних празника. Према народном, обичајном рачунању времена, Ђурђевдан је полутар године: време се рачунало од и до Ђурђевдана.

Ђурђевдан

Легенди о светом Ђорђу претходи прича о његовом животу. Наиме, Свети Ђорђе или свети Георгије, рођен је у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Кад му је отац погинуо, с мајком се преселио у Палестину, на њено породично имање, где је стекао високо образовање.

Ступивши у римску војску, истицао се храброшћу, па је муњевито напредовао од обичног војника до трибуна. Цар Диоклецијан лично је Ђорђу дао чин војводе, када му је било само двадесет година.

Међутим, управо за време цара Диоклецијана, 303. године, почео је прогон хришћана, највећи до тада. Ђорђе је донео одлуку коју је сматрао праведном, поделио је сав лични иметак, као и породично имање у Палестини сиромашнима и ослободио робове. Јавно је говорио о страхотама прогона хришћана. Чувши за то, цар је наредио да се његов саветник Ђорђе затвори. Требало је да се одрекне вере.

Тамница, окови, крваве ране по целом телу и сва друга страшна мучења нису поколебали младића. Он се непрестано, усрдно и искрено молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти на велико дивљење народа. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили веру Христову, а међу њима и царева жена Александра, главни жрец Атанасије, земљорадник Гликерије, потом Валерије, Донат и Тирин.

Цар је најзад одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица је издахнула на стратишту пре погубљења, а свети Ђорђе посечен је 303. године.

Многа чуда дешавала су се од тада на његовом гробу. Господ га је, због његове искрене и непоколебљиве вере, учинио моћним да помаже свима који су у невољи и који га искрено славе и призивају његово име.

Култ светог Ђорђа зачет је убрзо после његове погибије. На месту где се налазио његов гроб у Лидији, за време владавине цара Константина (306–337) подигнут је храм посвећен њему. У ту цркву су приликом освећења уз Никомидије пренете мошти светог Ђорђа. Успомена на тај дан празнује се 16. новембра као Ђурђиц.

Током 4. века, култ светог Ђорђа проширио се из Палестине на цело Источно римско царство, а у 5. веку и на Западно. Папа Геласијус I прогласио га је 494. године за свеца.

Многи народи славе и поштују култ светог Ђорђа, који је, између осталих, заштитник енглеске државе, али и шпанске покрајине Каталоније где га славе као светог Ђордија.

У Србији је слава Светог Ђорђа или Светог Ђурђа веома честа, позната као Ђурђевдан. Многе цркве и манастири посвећени су управо овом свецу. Поред других и Ђурђеви ступови, Старо Нагоричино, Темска, Боговађа, Саборна црква у Новом Саду, црква на Опленцу и многе друге.

На иконама, Ђорђе је приказан као војник с копљем и мачем. Касније се појављује и приказ светог Ђорђа на коњу, како убија аждају. Аждаја симболизује многобоштво, а женска прилика – рану хришћанску цркву.

Народ на Ђурђеведан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „ђурђевдански уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке.

На Ђурђевдан треба поранити и не ваља спавати преко дана. Ако то урадите, према народном веровању, ризикујете да вас глава боли преко целе године. Ипак, народ је и за ово смислио лек. Ако вам се већ деси да задремате, онда на Марковдан треба спавати на истом месту.

Извор: Телеграф/Правда/Дрина Инфо

Ова вест је прочитана 721 пута.