Васкрс

Реците нам нешто о Васкрсењу Христовом и значају тога празника за нас смртне људе?

ОДГОВОР:

    Повест о Васкрсу и васкрсењу како да почне друкчије ако не сверадосним и стародревним васкрсним поздравом и отпоздравом, онако како се од Васкрса до Спасовдана, током четрдесет дана поздрављају стотине милиона православних душа од истока сунчанога до запада и од севера до југа, и како су се поздрављале милијарде и милијарде православних за две хиљаде година. Само та чињеница довољно сведочи о томе да је Васкрсење Христово – Празник над празницима и Славље над слављима. Тај догађај тридневног васкрсења Спасовог, по чудесности својој раван је чуду стварања света ни из чега, а по значају своме – још значајнији. Зашто? питаће се многи.

    Тешко је говорити о значају Васкрса народу чија је хришћанска историја стара преко хиљаду година. Тешко и стидно, а опет тако потребно. Јер на нашу велику жалост и срамоту много је у нашем народу оних који, премда славе и Божић и Васкрс, не знају не само зашто то чине него не познају ни саме догађаје које ти празници обележавају. Зато је добро да о Васкрсу, о томе дану и празнику проговоримо коју реч. Нека нам не замере они којима је то од детињства познато и који о томе знају и више и боље него што ми можемо овде укратко изложити.

    Васкрсење Христа Господа, пре свега, јесте једна историјска стварност која се збила једног одређеног дана и у одређено време, али стварност која непрекидно траје и продужава се до кончине света и века. Васкрсење је била логичка неопходност Богочовечанске личности Христове, јер Он, Син Божји, није могао не васкрснути. Иако стварно мртав телом и погребен још од Великог Петка, Спаситељ се показао јачи од смрти, те га смрт није могла задржати у своме царству као плен, попут осталих људи. Васкрсење Господа Христа било је сасвим природно за његову Богочовечанску личност, јер су и човечанска душа његова и човечанско тело његово били ипостасно сједињени са Божанском Ипостаси његовом.

    Васкрсење Христово је космички догађај, видљив и очигледан и за небеске Силе, и несумњив за род људски. Јер нема догађаја у целокупној историји рода људског који је тако силно, тако неодољиво, тако опипљиво посведочен као васкрсење Христово. А доказ јачи од свих других доказа да је Христос заиста васкрсао јесте историчност хришћанства, његово постојање и трајање ево већ две хиљаде година. Јер да је Христос умро на Голготи, а не и васкрсао, Он би био и остао први и последњи хришћанин у свету. Његовом смрћу на Голготи умрло би и његово дело. Да Господ није васкрсао, и као такав ученике своје испунио свеживотном силом и чудотворном мудрошћу, ко би њих, плашљивце и бегунце, скупио и дао им смелости, силе и мудрости да онако неустрашиво, онако силно и мудро проповедају и исповедају васкрслог Господа, и онако радосно одлазе на смрт за Њега? И то чине не само Апостоли, који Њега васкрслог видеше и опипаше, него и стотине и хиљаде, и стотине хиљада њихових следбеника, Мученика, Исповедника, Подвижника и Светитеља који за Васкрслог Христа и живеше и пострадаше.

    Васкрсењем Господа из мртвих завршено је и довршено богочовечанско дело спасења рода људског од греха, смрти и ђавола, и дарован људима живот вечни. Христово васкрсење узрок је и гаранција и нашег личног васкрсења и живота вечнога. Тек у васкрсењу Христовом природа људска добила је свој прави смисао и значај. На васкрсењу, као на дијамантском темељу, сазидано је сво хришћанство. Васкрсење је постало темељ наше вере, јемсто наше наде, и храна наше љубави. А то су три етичка стуба на којима почива целокупно хришћанство: вера, нада и љубав.

    У томе и јесте радост и сверадост васкрсног поздрава: Христос васкрсе! – и отпоздрава: Ваистину васкрсе! А тај поздрав, шта управо означава? Означава двоје: да је Христос васкрсао и да ћемо и ми васкрснути. Ако би само Он васкрсао, а ми не бисмо очекивали кроз Његово Васкрсење и своје, шта нам онда користи што је Он васкрсао? Једно без другога не иде, једно без другога губи сваки смисао. Јер „ако Христос није устао, узалуд је проповед наша, узалуд и вера ваша“, поручује свети апостол Павле. Али, Не бојте се: Христос Господ је васкрсао и ми ћемо васкрснути. Отуда толика радост о Васкрсу, о томе дану „којега створи Господ да се радујемо и веселимо у њему“. Тај дан, тај празник сваке године објављује Христово васкрсење и прориче наше. Зато сви ми који се православним крстом крстимо, веру апостолску држимо и Светој Тројици се клањамо, морамо се радовати и веселити у тај дан. И тиме сведочити небу и земљи да је живот победио смрт, добро је победило зло, правда неправду, истина лаж, Бог ђавола.

    И тако редом, и тако даље. О васкрсењу и Васкрсу може се писати и говорити много, надугачко и нашироко, па ипак да онима чије су душе мртве у гресима својим не буде довољно да их пробуди и васкрсне из смрти у живот. А о васкрсу се може не говорити ништа, него само живети васкрсну радост, па да свима који вас посматрају буде јасно да је Христос васкрсао. Јер ваша радост у овој долини плача и царству смрти, не може се ни схватити ни објаснити без васкрсења Христовог. Зато, нека се радују праведници и покајници славном Васкрсењу Господа и Спаситеља свога. А грешници нека чују и нека се покају да би се и они могли радовати. У тој васкрсној радости, у непрекидном клицању и певању: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова“, и састоји се најбољи начин празновања овог највећег хришћанског празника. Онај ко у срцу своме доживи сусрет са Васкрслим Господом, попут Марије Магдалене, умеће то и да изрази и да отпразнује. Зато, посебних прописа о празновању Васкрса нема, нити је потребно овде набрајати било шта друго сем оних предивних народних обичаја којима је тај празник украшен.

    Ипак би, можда, требало рећи да прави хришћанин који се постом и молитвом кроз седам недеља Часнога Поста припремао и чистио своју душу од свакога греха и свакога зла, неће и не може на дан Васкрсења Христов остати код куће, у кревету, а да не похита на свечано Васкрсно богослужење и свету Литургију, да се тамо у светом причешћу сједини са Васкрслим Господом, и да подели васкрсну радост са осталом браћом и сестрама, кличући и довикујући један другом:

  – ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

  – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Извор: књига Практична веронаука

Ова вест је прочитана 1378 пута.