Свети Сава, фреска из манастира Милешева

Свети Сава, фреска из манастира Милешева

Српска православна црква и Срби широм света данас прослављају празник посвећен родоначелнику српске духовности и културе, оснивачу српске цркве и првом архиепископу и просветитељу – Светом Сави. Оснивач је и јединог српског манастира на Светој Гори -Хиландара; писац неколико типика и других устројитељских докумената; постављач смерница и пута за српски народ, у оквирима Православља, који се у народу често назива Светосавље; заштитник школа и ученика, па се на његов дан организују школске приредбе, књижевне вечери, свечане академије, светосавски балови, а славе га и српске породице као своју Крсну славу.

Растко, најмлађи син великог српског жупана Стевана Немање и Ане, рођен је око 1169. године, и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. На двору својих родитеља добио је врло солидно образовање и од ране младости је показивао љубав према књизи. Посветио се проучавању житија светих, нарочито житија светих мученика. Када му је било 15 година отац му је на управу дао Захумље.

У време његове младости, када је увелико припреман за живот будућег владара, на Немањином двору боравили су светогорски монаси, међу којима је био и један Рус. Заокупљен размишљањима о мотивима из житија светих, које је свакодневно читао, седамнаестогодишњи Растко дуго је с њима разговарао. Задивљен причама о лепоти Свете горе, донео је одлуку која ће му потпуно изменити живот – решио је да оде у ову монашку државу. С обзиром на то да није могао да рачуна на родитељски благослов, одлучио је да побегне с монасима.

Сломљен од бола, Стефан Немања одмах шаље потеру за сином. Растко се налазио у руском манастиру Светог Пантелејмона (Русик), где је под претњом обећао Стефановим људима да ће се наредног дана вратити у двор. Али, светогорски монаси, на Растков предлог, прибегоше лукавству – спремише богату трпезу и вино, па гониоци после обимне вечере заспаше. Мимо манастирских прописа, дотадашњи принц се замонашио.

Сутрадан се као монах Сава обратио надмудреној потери: „Ово што се догодило са мном, Богу се тако о мени свидело, који ме је од оца мојега довде провео а да ме ви нисте ухватили, па ме он и сада од ваших руку избави. Јер ви сте хтели да ме са добра и жељена пута спречите и да се са мном похвалите, угодивши своме господару. Али, Бог мој на кога се уздах и изађох био ми је помоћник, као што видите, он ће и убудуће водити мој живот по својој вољи. А вас, љубазне моје, молим да не тужите због овога, нити да сте скршени, него боље са мном похвалите Бога, који ме је удостојио свога образа, за којим сам одувек жудео. Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као икона – Сава је име моје“.

Тако је Сава остао у манастиру, где се ревносно молио, учио и служио. После кратког времена, прешао је у грчки манастир Ватопед, такође на Светој гори, где је наставио строги монашки живот.

За то време у Србији, после првог очајања, Стефан Немања се помирио са синовљевом жељом. Често му је слао новац, да би му у манастиру било удобније, али је он све делио сиромасима или светогорским манастирима.

У једном писму, Сава каже свом оцу: „Презри земаљско царство и богатство као непостојано и ништавно, остави свет и красоте света и сва видљива блага као таште и краткотрајне и пођи за мном крстоносним путем смерности који сам ти припремио у овој пустињи…“

Сусрет Саве и Немање у манастиру Ватопед

Сусрет Саве и Немање у манастиру Ватопед

И заиста, Стефан Немања убрзо је послушао савет и, после тридесет година владавине, пренео је управу на другог сина Стефана. На Благовести, (7. априла) 1196. године Стефан Немања и његова жена Ана примили су монашки постриг у цркви Светих апостола Петра и Павла у Старом Расу.

Немања је добио име Симеон и отишао је у своју задужбину Студеницу, а Ана је постала Анастасија и повукла се у манастир Пресвете Богородице код Куршумлије. Годину дана касније, монах Симеон придружио се свом сину Сави у Ватопеду, на Светој Гори.

У међувремену, док је Сава на Атосу живео мирним животом, у отаџбини је дошло до неслоге између његове браће Вукана и Стефана. Незадовољан Немањином жељом да млађи Стефан буде наследник престола, старији Вукан кренуо је да војском оствари своје право. Сукоб се завршио на бојном пољу у корист Стефана, земља је опустошена, а народ осиромашио.

Сава одлучује да после двадесет година привремено напусти монашки живот и допринесе учвршћивању и напретку српске државе. Са посмртним остацима свога оца, који је умро 1199. године, Сава долази у Србију и над њима мири своју завађену браћу а затим свог оца поново сахрањује у Студеници.

После измирења браће, на Стефанову молбу, Сава остаје у Студеници и у њој ствара нови духовни и културни центар српске државе. Наредних осам година Сава ће бити игуман овог средњовековног храма. За то време је писао и преводио српске списе, поучавао браћу и просвећивао народ.

Потпис Светог Саве на Карејском типику

Потпис Светог Саве на Карејском типику

У Студеници отвара прву школу српске писмености и школу за свештенике и калуђере – постаје духовни вода и устројитељ српске државе. Сава се повлачи са положаја архиепископа 1234. године. За наследника је поставио свог ученика Арсенија. Потом се упутио на друго путовање на Исток.

Почетком 1236. године стигао је у Бугарску, где га затиче смрт у Великом трнову. Вест о Савиној смрти стигла је у Србију на данашњи дан. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов  братић, краљ Владислав 1237. године.

Свети Сава се упокојио 12. јануара, и у Црквеним књигама тог дана се бележи и спомиње, али се слави његов дан Савиндан, 14. јануара. Неки мисле да је то зато што је протекло два дана од његове смрти, док глас ο томе није стигао у Србију, и да је његов спомен почео да се обавља сваке године, оног дана када је глас стигао. Други опет мисле да је Свети Сава сахрањен 14. јануара, и да му се зато у тај дан чини спомен. Трећи сматрају да је Сава умро у суботу 12. јануара 1236. године, а српска црква га слави 14. јануара, зато што по црквеном уставу, ни један светитељ не може имати самосталне службе у попразништву Богојављења, у недељу дана после Богојављења.

Да не би оснивач Српске Православне цркве остао без самосталне службе, српска црква је преместила празновање његове успомене са 12. на 14. јануар, то јест, у први дан у који, по Богојављењу, може да се држи самостална служба.

Храм Светог Саве у Београду
Пошто је култ Светог Саве дубоко заживео у нашем народу, турски војсковођа Синан-паша је 10. маја 1594. године на београдском брду Врачар спалио Савине мошти, мислећи да ће Савин култ нестати. Међутим, догодило се управо супротно, а поштовање и љубав коју српски народ изражава према овом светитељу крунисано је велелепним храмом, највећим у Европи, на месту спаљивања моштију

Химна Светом Сави – најстарија свечана песма код Срба

Свечана песма испевана током 18. века у славу Светом Сави, најстарија је химна у Срба. Написана је на црквенословенском језику и имала је четири строфе.
Јавно је изведена 1839. године у Сегедину, а после тога је често извођена у Србији. Први нотни запис оставио је Корнелије Станковић, после светосавске прославе у Бечу 1858. године. Химна Светом Сави касније је доживела неколико верзија. Ово је једна од њих.

Ускликнимо с љубављу светитељу Сави српске цркве и школе светитељској глави.
Тамо венци тамо слава где наш српски пастир Сава.
Појте му Срби песму и утројте!
С неба шаље благослов Свети отац Сава са свих страна
сви Срби с мора и Дунава к небу главе подигните Саву тамо угледајте.
Саву српску славу пред престолом Творца!
Благодарна Србијо пуна си љубави према своме пастиру светитељу Сави.
Босна и Херцеговина Светог Саве дедовина с тобом славе славу Светитеља Саву.
Да се српска сва срца с тобом уједине, сунце мира, љубави да нам свима сине.
Да живимо сви у слози Свети Саво ти помози. Почуј глас свог рода српскога народа!
Пет векова Србин је у ропству чамио светитеља Саве име је славио.
Свети Сава Србе воли и за њих се Богу моли.
Појте му Срби, песму и утројте!

Дрина Инфо

Ова вест је прочитана 1025 пута.