Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа и увек пада 25. децембра по старом, односно 7. јануара по новом календару. Мада је Васкрс највећи хришћански празник, који се назива и празником над празницима, најинтересантнији српски обичаји везани су управо за Божић и празнике који га прате. Тих неколико недеља око Божића представљају најлепши и најсвечанији период током читаве године. Божић је посебно празник деце и породице.

Срећан Божић

На Божић рано ујутро звоне сва црквена звона, а домаћин и укућани облаче празнична одела и одлазе у цркву на јутрење и Божићну Литургију. Они који су се припремили причешћују се, док остали после службе у цркви примају нафору, коју на Божић узимају пре сваког другог јела. По изласку из цркве поздрављају се употребљавајући традиционални српски божићни поздрав: „Христос се роди“ и отпоздрављају: „Ваистину се роди“. Овако се поздравља од Божића до Богојављења.

Положајник је прва особа која уђе у кућу на Божић. То је драги гост чији је долазак обично унапред договорен са домаћином, али може бити и случајни посетилац. Положајник се дочекује на посебан начин. Улазећи он поздравља дом божићним поздравом и љуби се са укућанима. У старини положајник је прилазио огњишту, односно касније пећи, где би џарајући ватру говорио:

„Колико варница, толико срећица,

колико варница, толико парица,

колико варница, толико у тору оваца,

колико варница, толико прасади и јагањаца,

колико варница, толико гусака и пилади,

а највише здравља и весеља,

Амин, Боже дај“.

Потом домаћица послужи положајника и дарује му припремљен поклон. Положајник символички представља Мудраце са Истока који су пратећи звезду дошли да се поклоне новорођеном Христу. Верује се да је то човек који ће током целе народне године доносити срећу у кућу.

Чесница. Рано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече погачу. У ову погачу, која се зове чесница, ставља новчић – углавном златни и сребрни, тј. од племенитог метала за који не приања рђа, јер је то дар новорођеном Христу. У неким крајевима чесница се прави као слатка пита са орасима. Име је добила по томе што се меси у част Исуса Христа, или зато што се ломи на части (тј. делове). Чесница се одозго боде гранчицом бадњака. Када буде печена, износи се на Божићну трпезу. Пошто сви стану око стола домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, па преда кадионицу неко млађем, ко кади целу кућу. Потом се пева Божићни тропар (у случају да нико не зна Божићни тропар, може се наглас прочитати уобичајена молитва пре обеда: Оче наш). Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Она се окреће као славски колач, а затим се ломи рукама на онолико делова колико има укућана. Верује се да ће онога ко добије део чеснице са новчићем срећа пратити током читаве године. Пронађени новчић предаје се домаћину, који га ставља на икону. Када се заврши ломљење чеснице укућани једни другима честитају празник и мирбожају се, односно, како каже Вук Караџић у своме Речнику: „Изљубе се сви редом говорећи: Мир Божији! Христос се роди! Ваистину се роди! Поклањамо се Христу и Рождеству Христовом!“ а онда седају за сто.

За печеницу се обично унапред бира најбоље прасе или јагње, које се одвоји и засебно храни, а коље и припрема, као што смо рекли, на Туциндан. Уз печеницу понегде испеку још и ћурку, гуску или кокош.

Остала веровања и обичаји везани за Божић. Када на Божић пада снег верује се да ће година бити родна. Обичај је да на први дан Божића нико не долази у посету осим положајника и празник се прославља у кругу породице.

У ноћи између Бадњег дана и Божића деци је посебну радост доносио Божић Бата, остављајући им поклоне у слами. Описујући благослов који је кући доносила посета Божић Бате, народна песма вели: „Иде Божић, иде Божић Бата, носи киту злата, да позлати врата, и обоја побоја, и сву кућу до крова“. Нажалост, у другој половини ХХ века доброг и ненаметљивог Божић Бату, који „представља светињу, нашег брата и небеског сабрата“, и који нас је, по речима митрополита Амфилохија, „сјединио са Богом неуништивим и неугасивим братством“, у потпуности је потиснуо Деда Мраз – рекламни лик познате америчке компаније.

По завршетку божићног ручка обичај је да се софра не диже три дана, баш као што се у том периоду ни кућа не чисти, па слама остаје да лежи на поду до Светог Стефана.

Добро је да се на Божић после ручка симболично започне неки посао како би људи целе године били вредни и да би им послови ишли од руке. Посебно леп обичај спомиње се у Рисну: на Божић се, по изласку из цркве, сви љубе једни са другима, па се тада измире многи који су дуго времена били у завади.

Задивљен лепотом празновања Божића Његош је у „Горском Вијенцу“ певао:

„Нема дана без очњега вида,

Нити праве славе без Божића!

Славио сам Божић у Витлејем,

Славио га у Атонску Гору,

Славио га у свето Кијево;

Ал’ је ова слава одвојила,

Са простотом и са веселошћу,

Ватра боље него игда плама,

Прострта је испред огња слама,

Прекршћени на огњу бадњаци,

Пушке пучу, врте се пецива,

Гусле гуде, а кола певају,

С унучади ђедови играју…“

О различитим датумима прослављања Божића. Не постоје два датума прослављања Божића. Божић је увек 25. децембра. У питању је разлика од 13 дана између „старог“ јулијанског календара кога се држи Православна Црква, и „новог“ грегоријанског, који је прихваћен у државној употреби. Дакле, Божић се свакако слави 25. децембра, а тај дан по новом, државном календару пада 7. јануара. Другога дана Божића слави се Сабор Пресвете Богородице, а трећег дана Свети Стефан. Након Божића следи Српска Нова Година(1/14. јануара), а затим три богојављенска празника, којима се прославља успомена на Христово крштење у реци Јордану од стране светог Јована Крститеља: Крстовдан (5/18. јануар) је први посан дан после Божића, када се у храмовима обавља велико водоосвећење. На Богојављење (6/19. јануар) се такође врше освећења воде, а народ ту освећену богојављенску водицу узима у флашице или друге мање посуде и носи кућама, верујући у њена духовна и лековита својства. Јовањдан (7/20. јануар) је трећи у низу богојављенских празника и једна од најчешћих српских крсних слава. Ту се завршава циклус зимских божићно-богојављенских празника који су у старини, у првим вековима хришћанства, представљали недељиву целину.

Извор: Књига „Црквено празновање Божића и божићни народни обичаји“

Ова вест је прочитана 1230 пута.