Мост Мехмед-паше Соколовића у Вишеграду, после двогодишњих радова, реконструисан је и осветљен. Лепоту ове грађевине, која се налази на листи Унескове светске културне баштине, у пуном сјају, снимио је наш репортер.

У Вишеграду је завршена реконструкција моста Мехмед-паше Соколовића, чија је санација почела пре четири године.
Ретко који мост у региону има толики историјски значај и указује на испреплетану судбину народа на овим просторима. Био је вековни неми сведок заједничког живота, али и антагонизама различитих култура, вера и традиција.

Бројне несреће и ратове преживео је овај мост од 1571. године, када је почела његова градња, али памти, наравно и светле тренутке.

Ово је један од њих – окончани су рестаурациони и конзервацијски радови на мосту који трају од априла 2013. године, а финансирала их је турска Агенција за обнову и развој ТИКА са око пет милиона евра. Радове на обнови моста изводила је турска грађевинска фирма Ер-Бу, која је била ангажована и на поновној изградњи Старог моста у Мостару.

Извор: Мондо/ Горан Сивачки

Извор: Мондо/ Горан Сивачки

Ћуприја је један је од најзначајнијих споменика у БиХ из периода Османског царства, а дело је највећег османског архитекте Мимара Синана. Налази се међу шест мостова на листи светске баштине УНЕСКО-а.

За изградњу самог моста везани су бројни занимљиви детаљи, легенде и приче.

Почевши од животне судбине самог великог везира Мехмед-паше Соколовића, чија је мост задужбина, ниже се низ историјских чињеница и драматичних догађаја везаних за турску владавину, које је описивао и велики Иво Андрић, српски Нобеловац, баш у делу “На Дрини ћуприја”.

МОСТ КОМЕ РАВНА НЕМА

Велики везир Мехмед-паша Соколовић један је од великих османских војсковођа пореклом из Босне.

Родио се у селу Соколовићи поред Рудог 1505. или 1506, као дете православних Срба, под именом Бајица Соколовић.

У то време постојао је обичај познат као “дивширма”, односно “данак у крви”. Српска деца су на силу отимана и одвођена у Турску где су превођена у ислам и школована у њиховим војним школама где су постајали јањичари, елитни војници турског царства.

Тако је из околине Вишеграда као дете одведен и Бајица и добио је име Мехмед.

Он касније постаје официр османске војске, а на врхунцу своје моћи постаје велики везир, односно премијер државе по данашњим стандардима. Тада је и наредио да се у Вишеграду на Дрини сагради мост коме равна нема.

Мост је изграђен у периоду од 1571. до 1577. године, а градио га је тада најчувенији турски архитекта Коџа Мимар Синан. Изграђен је у источњачком стилу и представља ремек дело тадашњег градитељства.

Има 11 лукова са благим успоном према средини и силазном рампом на левој обали. Изнад лукова читавом дужином моста протеже се профилисани венац изнад кога је ограда моста. Укупна дужина износи 179,5 м, висина над нормалним водостајем реке 15,40 м а ширина моста 6,30 метара.

Мост је грађен од камена, седре, односно бигра, који је довежен из Вишеградске бање. Изнад шестог стуба налазе се са обе стране проширења. На прилазној рампи леве обале налазе се три отвора завршена проломљеним луковима

На средини моста је изграђена софа која је предвиђена за одмор пролазника, а преко пута софе је уграђен камени портал.

мост на дрини, на дрини ћуприја, осветљен мост на дрини, вишеград, висеград, на дрини цупријаФото: Мондо/ Горан Сивачки
На мосту се налазе и две плоче од белог мрамора са стиховима песника Нихадија на арапском писму, који говоре о градитељу и години изградње.

Старији, горњи натпис је исписан 1571/1572. године:

“На Дрини у Босни саградио је величанствен мост

и разапео ред сводова на тој ријеци,

на тој води дубокој и хучној.

претходници његови не могаше ништа слично саградити,

по наређењу божијем учини то велики паша,

да би се његово име спомињало с поштовањем и благодарношћу

и сагради мост да му на свијету нема равна…“

cuprija2

Извор: Мондо/ Горан Сивачки

Запис из 1577. године каже следеће:

„Преузвишени добротвор Мехмед-паша, који је тројици владара одано био велики везир, учини највећу дивну задужбину, нека му је Бог у добро упише. У чистој накани сагради својим милосним погледом голем мост преко ријеке Дрине. Израда му је била тако лијепа, да онај ко га види, мисли да је једно зрно бисера у води, а небески свод да му је шкољка!“

Прво забележено оштећење моста, на које указује туристичка организација БИХ, било је рушење једног свода у средњем веку. Мост је доживео једну поправку 1873. године, а 1896. године велика поплава је уништила већи део Вишеграда, али је ћуприја остала скоро неоштећена, иако је Дрина достигла рекордних 14,6 м дубине. Једино је страдала камена ограда моста.

Године 1914. су срушена два стуба и сводови који се на њих ослањају, а 1943.године су минирањем страдала четири стуба са околним сводовима. У периоду између два светска рата мост је привремено био оспособљен за саобраћај уз помоћ металне конструкције. Детаљна реконструкција моста извршена је у периоду од 1949. до 1952. године.

Мост је један од најзначајнијих националних споменика Босне и Херцеговине, а у јулу 2007. године уписан је у УНЕСЦО листу светске културне баштине, указују из туристичке организације.

АНДРИЋЕВ ДРАГУЉ И ЛЕГЕНДЕ О МОСТУ

Сматра се да је управо роман “На Дрини ћурпија” (1945), најзначајније дело Иве Андрића које је имало и пресудни значај да добије Нобелову награду за укупно књижевно дело.

Роман хронолошки прати четири века збивања око великог моста преко реке Дрине, а једна од његових идеја водиља је да све пролази, а само мост остаје да укаже на трошност људске судбине.

Андрићев роман и почиње дугим географским описом вишеградског краја и навођењем више легенди о настанку моста, од којих је посебно упечатљива она о узиђивању хришћанске деце у један од стубова. Порекло легенде је у националном миту, а легенде везане за мост имају хришћанску и муслиманску верзију. Крај романа пада у 1914. годину када су трупе аустроугарске монархије, у повлачењу, озбиљно оштетиле мост. Са рушењем моста издише и Алихоџа, један од најчешће помињаних ликова, који симболизује крај старих времена. Између почетка и краја романа, између грађења и рушења моста, шири се приповедачки лук дуг четири стотине године у којем, у форми врло развијених епизода, заправо, целих прича, Андрић ниже судбине вишеградских људи, свих вера, кажу хроничари Андрићевог дела.

Извор: Мондо

Ова вест је прочитана 1034 пута.