Најједноставније је рећи да цар Душан из светородне лозе Немањића никада није канонизован од стране наше Цркве зато што постоји сумња да је наредио убиство свог оца, краља Стефана Дечанског. Али, ствари нису тако једноставне. Постоје још барем три могућа одговора.

Карта Душановог царства по великом немачком историчару Густаву Дројсену која је много тачнија од оне која се најчешће приказује. Босна је у Србији, Бугарска је вазал.

Карта Душановог царства по великом немачком историчару Густаву Дројсену која је много тачнија од оне која се најчешће приказује. Босна је у Србији, Бугарска је вазал.

Светородна лоза Немањића владала је суверено Србијом две стотине година, и од њеног утемељитеља великог жупана Стефана Немање па до цара Уроша В није се појавио ни један једини Србин а камоли странац који би довео у питање њихов легитимитет да седе на престолу, иако су унутардинастички сукоби били релативно чести.

Почев од самог Немање, преко његових синова и синова његових синова па све до синова синова његових синова, често се дешавало да се два брата сукобе око питања ко ће седети трону. Последњи пут се то десило 1331. године када је млади краљ Душан збацио свог сопственог оца и устоличио се као његов превремени наследник.

Сходно томе, са том првом тачком и почињемо овај кратки осврт у могуће одговоре на питање које смо поставили у наслову: зашто цар Душан Силни није светац?

Разлоге Душанове побуне против оца није лако описати и они нису претерано релевантни. Рећи ћемо само то, да је краљ Стефан Дечански вероватно планирао да за наследника одреди сина Синишу (који се на грчком звао Симеон) кога је имао са другом женом, византијском принцезом и српском краљицом Маријом Палеологином, коју наша историографија често види као некакву змију сплеткашицу.

Ако повежете то са великим незадовољством племства због тога што краљ није желео да се територијално прошири према Бугарској након Битке код Велбужба, у којој је краљевић Душан лично убио бугарског цара, добијате идеалну мешавину која је у крајњој линији коштала живота Стефана Дечанског. Сукоб између Душанове и краљеве војске одиграо се вероватно код двора у Неродимљи, на простору данашњег Урошевца, где је постојао дворски комплекс, а Дечанског су потом опколили у тврђави Петрич у коју се повукао, те заробили.

Овако то описује ромејски историчар Нићифор Григора:

“Сина (Душана) то (могућност губитка наследства) је нагонило на страх и подозрење које су вероватно његови вршњаци посејали у његову узбуркану душу, тако да се на крају одлучио да се одметне и устане на оца.

Затим су га (Стефана Дечанског) ставили у тамницу против воље и уз негодовање сина, који је ипак ћутао не могући се супротставити сили мноштва јер се бојао да и њега самог не задеси неко зло. Није прошло много дана, а старога краља удавили су у тамници и тако су његовом животу дали горак крај уместо оних слатких тренутака среће.”

Мавро Орбин то мало другачије описује. Он каже: “Приволевши се син њиховим (завереницима који су га поставили на престо) опаким саветима, посла неке људе спремне да изврше такво злодело, те га они удавише усред ноћи у реченој тврђави“.

Ова сумња, да је убио оца, најочитији је одговор на постављено питање, и онај који се најчешће наводи. Али, није једини, постоје и други, зато кренимо даље.

Цар Душан и царица Јелена са младим царевићем Урошем

Цар Душан и царица Јелена са младим царевићем Урошем

Када је на пролеће 1346. године краљ Душан одлучио да своју земљу подигне на ниво царства, знао је да то може да уради само ако Српску цркву подигне на ниво патријаршије; архиепископија, каква је била од времена Светог Саве, то није могла да уради.

Зато је урадио баш то што је морао, ако је хтео да постане цар, што је хтео: архиепископија је постала патријаршија, највиши ниво у православној хијерархији. Никакав проблем, рећи ћете, то је само терминологија, као када бисмо ми сада престали да будемо република и постали краљевина поново, зар не?

Е, па ту грешите! Нити је то поређење добро, нити се ради о истој ствари. Као архиепископија, Српска црква је била аутокефална (дакле: аутономна) али под јурисдикцијом Цариградске (Васељенске) патријаршије. Када је постала патријаршија, одједном је престала да изнад себе има цариградског патријарха и постала је у потпуности независна од њега.

А то цариградски патријарх, иначе вечито охол и горд (две дисциплине у којима се од самог почетка уније државе и Цркве надмеће са римским папом), није могао да прогута. Зато је бацио анатему на Српску цркву, искључио нас из Православне цркве.

Васељенски патријарх Калист је то објаснио “чињеницом” да је Душан “оставио прародитељску власт краљевства, пожелео царски сан и венчао се на царство… оставио је од прародитеља и Светог Саве предану архиепископију од цариградског патријарха добијену, па је на силу себи поставио патријарха Јоаникија, уз чији савет је прогнао цариградске митрополите из освојених градова”.

Детаљ слике Крунисање цара Душана од Паје Јовановића

Детаљ слике Крунисање цара Душана од Паје Јовановића

Било како било, анатема није подигнута за време Душановог живота, али јесте на 20. годишњицу његове смрти и то захваљујући великом труду кнеза Лазара.

Релевантност овога за његово неуздизање на ниво свеца видело се најбоље баш том приликом, када су га током службе на његовом гробу у његовој задужбини, манастиру Светих Арханђела код Призрена, због “гордости” која је довела до раскола осудили и Васељенски патријарх и наша Црква.

Наравно, Српска црква се није одрекла статуса патријаршије, али се нису либили да цара Душана осуде јер их је уздигао. Лицемерје које се и данас може видети одразу затамњеног стакла црног “аудија” на Косанчићевом венцу.

Са овим у вези је и трећи могући одговор на питање из наслова. Дакле, имајте у виду да Душан од 1346. па све до смрти 1355. године влада државом чија Црква није део ниједне Цркве. Да, наравно, ми себе и даље сматрамо православнима, али наша Црква не општи са другим православним Црквама и технички гледамо налазимо се у лимбу. Ни тамо ни вамо. А негде мораш да будеш. Барем си морао средином 14. века.

Зато мудри и силни Душан одлучује да се баш као и Стефан Првовенчани окрене Риму, по чијем је обреду првобитно био крштен и сам утемељитељ династије и праотац – Немања. Разлог томе је неколики, али најглавнији су ови: 1) Душан је хтео да неутралише угарску претњу са севера јер је схватао да главна претња долази из Анадолије где су се Османлије много осоколиле, а Грци их својој будаластошћу доводили да се боре са нама, Бугарима и са другим Грцима, и 2) желео је да га папа именује за капетана хришћанства како би те исте Турке уништио.

То се никада није десило, али смо били јако близу тога да се покатоличимо, или барем поунијатимо. На несрећу, угарски краљ није довољно добро схватио шта се збива (и Угарска је патила због тога, с обзиром да су и они били под Турцима неких 150 година) па је напао Србију, након чега Душан одлучује да нема сврхе окретати се Ватикану ако Ватикан нема моћ да обузда панонске католике.

Вероватно је уз много бола морао да занемари братско писмо чешког краља Карла, које му је овај послао док је био на путу за Рим где ће бити крунисан за Светог римског цара. Карло му се у њему обратио као “нашем у Христу најмилијем брату”, радовао се због сједињења Рима и Србије, истичући да ћемо моћи да задржимо “заједнички словенски језик племенити” у богослужењу, што Карло истиче као важну везу која њих двојицу спаја.

Улазак цара Душана у Дубровник - историјска композиција Марка Мурата

Улазак цара Душана у Дубровник – историјска композиција Марка Мурата

Постоји могућност да је ово било само Душаново тврђење пазара, односно, постоји могућност да су наши црквени великодостојници након његове смрти мислили да би се поунијатили да је он поживео, па га никада због тога нису канонизовали.

Бесмислено је сада причати о томе колика би Србија била да у средњем веку нисмо изабрали религијску страну коју смо изабрали, да смо се преобратили, да сходно томе нисмо пали под турски јарам. Само гледајте у будућност, никада у прошлост!

Али, за крај, осврнимо се још једном назад и наведимо четврту хипотетичку могућност због које цар Стефан Урош IV Душан Силни никада није канонизован од Цркве. Тиче се његове жене, бугарске принцезе Јелене, српске краљице и царице.

Женидба цара Душана Паје Јовановића

Женидба цара Душана Паје Јовановића

А та је жена баш била царица када се зна да је једина у историји која је крочила на тло Свете горе. Добро, не баш крочила. Више је лебдела, ако је веровати нашим записима, и то тако што је непрестано била у носиљци. У носиљци је јела, у носиљци је нуждила, у носиљци је спавала. Све само да ногу не стави на тло на коме је женама забрањено да кроче. Ако је веровати нашим записима.

Ово (рецимо то слободно јер Душан није жив да нас осмуди) бесрамно извртање и заобилажење јасних и крајње прецизних правила изведено је због једне ужасне ствари. У питању је ствар која се дешавала у целој Европи, а коју су људи тада и сада називали црном смрти. У питању је куга, која је у периоду 1347-1353. године однела животе трећине европске популације.

Тако да је царица Јелена заправо била у карантину на Атосу. Цар, кад је баш цар, не либи се да се насмеје у лице хиљадугодишњој традицији да би сачувао живот мајке свога сина. Ни тада, а ни сада.

Саркофаг цара Душана Силног у цркви Светог Марка у Београду

Саркофаг цара Душана Силног у цркви Светог Марка у Београду

Извор: beograd.in

Ова вест је прочитана 1829 пута.