Šesnaestog januara 2020. godine navršava se tačno 27 godina od zločina nad Srbima u srpskom selu Skelani kod Srebrenice i okolnim zaseocima, koje su počnili pripadnici tzv. Armije RBiH iz Srebrenice, kojima je komandovao Naser Orić. Orić je do sada jedini krivično gonjen za ove zločine, u sklopu procesa u Haškom tribunalu, ali je oslobođen odgovornosti za zločine na području Skelana, baš kao i za sve ostale zločine koje su počinile srebreničke jedinice tzv. Armije RBiH. A Tužilaštvo BiH, kao ni ostala tužilaštva u BiH i u regionu, do sada nisu podigla ni jednu jedinu optužnicu za pomenuta zlodela.

Parastos u Skelanima 2018

Prema navodima iz izveštaja MUP-a RS dopunjenog 2006. godine i upućenog Tužilaštvu BiH, u ranim jutarnjim časovima 16. januara 1993. godine jedinice tzv. Armije RBiH izvršile su širok i sistematičan napad na desetak slabo branjenih srpskih sela iz više pravaca: napadom iz pravca Kušići – Žabokvice rukovodio je Naser Orić, a iz pravca Kostolomci – Ćosići napadom je rukovodio Zulfo Tursunović, dok je napad na Kalimaniće predvodio Edin Alić. Civilno srpsko stanovništvo, koje su branile slabo naoružane seoske straže, našlo se u okruženju gotovo sa svih strana. Jedini izlazni put vodio je prema Srbiji preko mosta na Drini. Oni koji nisu uspeli da pređu reku ubijeni su u selima, a neki su zarobljeni i odvedeni u logor – zatvor u Srebrenicu.

Činjenica koja upućuje na to da je napad Orićevih jedinica bio sistematičan u cilju uništenja Srba kao etničke grupe na prostoru Skelana, jeste i dejstvovanje snajpera i ubistva srpskih civila na mostu na Drini, kao i ubijanje civila koji su pokušavali da se spasu plivajući preko reke. Jedan od snajperista koji se posebno „proslavio“ u ubistvima civila, prema iskazima većeg broja svedoka, bio je Orićev bliski saradnik Safet Omerović Miš. Za svega nekoliko sati 16. januara na mostu i po skelanskim selima ubijeno je 69 ljudi, od kojih su neki bukvalno unakaženi. U dokumentima uz izveštaj MUP-a RS priložena su 24 obdukciona zapisnika koje je potpisao dr Zoran Stanković sa beogradske VMA, iz kojih se vidi da Orićevi vojnici nisu imali milosti ni prema deci: hladnokrvno je ubijen petogodišnji dečak Aleksandar Dimitrijević iz Skelana, dok je njegov rođeni brat dvanaestogodišnji Radisav teško ranjen i od posledica ranjavanja je preminuo šest meseci kasnije.

Među žrtvama se nalazi i 15 devojaka, žena i starica: najmlađa je Mitra Ristić (19) iz Kušića, a najstarije su Radoslava Kovačević (78) iz Stajića i Darinka Mitrović (78) iz Kušića. Ubijeno je i osam muškaraca starijih od šezdeset godina, među kojima je najstariji 78-godišnji Vidosav Trifunović iz Skelana. U tom napadu veći broj civila su ranjeni dok su bežali pred Orićevim i Tursunovićevim vojnicima preko Drine. Među tim ranjenicima je i dvanaestoro žena i dece, od kojih su neki ostali teški invalidi.

Prema izveštaju MUP-a RS, dve trećine ubijenih Srba bili su civili, ranjeno je 165 meštana, dok se od 30 zarobljenih Srba, polovina nikada nije vratila iz srebreničkih zatvora, gde su, prema iskazima svedoka, bili viđeni. A još četvoro ljudi se vode kao nestali.

Milica Dimitrijević, majka ubijenih dečaka Aleksandra i Radisava, davno je ispričala istražnim organima RS kako su pobijena njena deca, ali to tužiocima ni u Hagu, ni u ovoj zemlji, izgleda, nije mnogo značilo. “Nas sedmoro smo u automobilu bežali ka Bajinoj Bašti u Srbiji, kada su nas napali ispred Stanice policije u Skelanima. Maleni Aleksandar sedeo je na zadnjem sedištu, jer sam se plašila da će ga pogoditi ako bude bio kod mene na prednjem sedištu. Uprkos tome, uspeli su da mi ubiju i Aleksandra i Radisava…..Moja deca nisu bila naoružana, ali muslimanski vojnik jeste – nosio je snajper iz kojeg je pogodio dvoje nedužne dece koja su pokušala da potraže spas….Tada mi je ranjen i petnaestogodišnji Slaviša, kojeg majka još jedino ima. Jedva je tada preživeo ranjavanje. I niko nije odgovarao za to”, kaže Milica Dimitrijević.

Istog tog dana, tridesetogodišnja Gordana Sekulić ubijena je dok je pokušavala da pređe most, dok su njena dva mala deteta, na sreću, preživela. Branka Jakovljević iz zaseoka Žarkovići i njen devetogodišnji sin Dejan su ranjeni, ali su imali sreću da prežive. “Svi smo bili u kući i spavali kada su nas probudili pucnji. Probudili smo decu i istrčali iz kuće. Stiskajući za ruku sina, samo sam molila Boga da mi deca ostanu živa. Nekoliko metara od kuće pogodio me je metak i pala sam. Sestra mog muža pokušavala mi je pomoći, ali sam vrisnula: ‘Ostavi me i spasavaj mi decu!’. Poslušala me, a ja sam se otkotrljala do obližnjeg grmlja. Onda sam videla kako pada moj sin Dejan. I on je bio pogođen, ali su ga ukućani uspeli odneti”, svedočila je Branka. Naredna dva dana i celu jednu dugu noć, ne znajući šta joj se sa sinom dogodilo, ona je provela krijući se u grmlju. “Čula sam divljanje muslimanskih vojnika, među kojima je bilo i žena koje su palile i pljačkale srpske kuće. Slušala sam kako psuju, kako prete da će nas sve poklati…… Sirota Rosa Neđić od 50 godina bila je pobegla ispred njih iz zaseoka Dvizdovići i spas potražila kod nas u Žarkovićima. Do duboko u noć slušala sam njene krike i jauke, kako je muče. Posle je više nisam čula….. Bila je mrtva. Meni je rana krvarila, gubila sam krv. Kada su muslimanski vojnici otišli i ja sam, ne mogavši više da izdržim muke i bolove, počela dozivati komšije Dimitrijeviće. Onda je naišao komšija koji me čuo”, ispričala je Branka Jakovljević. Uveče je saznala da joj je dete preživelo, ali da je ostala bez muža.

Dan ranije, i Mileni Milovanović poginuo je muž Milenko, bratić Tomislav Bogdanović i još nekoliko rođaka. Milena kaže da su ceo dan proveli pod mostom, jer se od pucnjave preći nije moglo, a Drina je bila duboka i pod stalnom vatrom. Oni snažniji i odvažniji spas su pokušali da potraže plivajući u ledenoj Drini. “Sila je bio moj sin Aleksa. Nije mu bilo ravnog plivača. Preplivao bi on Drinu da ga dušmani u reci ne pogodiše”, odsečno kaže otac Dražo Gligić, čiji je mlađi sin Goran tog dana teško ranjen.

Milenija Mitrović je 16. januara bila zarobljena u svom dvorištu sa još šest članova svoje familije. Njenog supruga Radivoja zločinci su zaklali. “Zarobili su nas i tukli vodeći prema selu Poljak. Tu su me naterali da nosim vreću opljačkane pšenice do 20 kilometara udaljenog sela Karačići. Tukli su nas i u logoru u Srebrenici gde sam provela tri sedmice do razmene. Od batina mi je bila slomljena vilica, izbijeni svi zubi. Svaki dan su nas tukli, malo šta davali da jedemo. Od posledica mučenja, koje je trajalo tri sedmice, ubrzo je umrlo četvoro”, ispričala je Milenija. Stanoje Mitrović svedoči da je nakon dva dana, kada je došao kući, zatekao unakažene leševe po dvorištu i u susednim baštama. “Devetnaestogodišnju Mitru Ristić nisam mogao prepoznati koliko joj je lice bilo iskasapljeno. Zaklali su i nepokretnu staricu Darinku Mitrović za stolom u njenoj kući. Zar je ona predstavljala nekome pretnju”, pita Stanoje.

Cvetko Ristić iz zaseoka Kušići u napadu srebreničkih jedinica tzv Armije RBiH ostao je bez cele svoje porodice: oca Novaka (42), majke Ivanke(43), sestre Mitre(18) i brata Miće(15), za čijim posmrtnim ostacima još traga. Cvetko je taj dan samo pukim slučajem preživeo, jer nije bio u kući. Imao je tada svega 13 godina. “Samo da mi je naći Mićine kosti da ga sahranim. Bilo bi mi bar malo lakše. Miću je odvela Orićeva vojska. ‘Junaci’, diverzanti, zarobili su dete. Ko zna kako su ga ubili, kako su ga mučili….. Mići je presudio Zulfo Tursunović, Orićev komandant. On je umro u osamdesetoj godini i nikada nije kažnjen za ovo zlo”, priča Cvetko.

Protiv pomenutog Tursunovića istraga je navodno vođena godinama u Tužilaštvu BiH, ali ni on, ni mnogi drugi od preživelih pripadnika srebreničkih jedinica tzv. Armije RBiH nikada nisu optuženi za brojne zločine nad Srbima na području Skelana, Srebrenice i Bratunca. Pod istragom su, navodno, još uvek i Naser Orić, Taib Mustafić, Safet Omerović i drugi, ali je pitanje da li će Tužilaštvo BiH ili neko drugo tužilaštvo ikada hteti da “pronađu dokaze” da bi odgovorni za te zločine bili kažnjeni.

Izvor: NSPM

Ova vest je pročitana 442 puta.