Danas, 24. juna, počinje višednevni post posvećen Svetim Apostolima koji su posle Silaska Svetoga Duha, a pre odlaska na propoved Svetog jevanđelja, postili. Ovaj post, koji se naziva i Petrovski jer se završava uoči Petrovdana, traje do praznika Svetih apostola Petra i Pavla, 12. jula. Početak ovoga posta je pokretan jer zavisi od Praznika nad praznicima, a njegov završetak je nepokretan, te najkraće može trajati jednu sedmicu i jedan dan, a najduže šest sedmica.

Sveti apostoli Petar i Pavle

Crkva nas poziva na ovaj post imajući pred sobom primer samih apostola koji su, primivši Svetoga Duha u dan Svete Pedesetnice, postom i molitvom pripremali sebe za propovedanje Evanđelja, a postom i molitvom je bilo i propraćeno njihovo polaganje ruku novih episkopa kojima je po prejemstvu bilo obavezno da u potpunosti nastave delâ apostolskog služenja.

Pre nego što svoju pažnju usmerimo na značaj Svetih slavnih i svehvalnih Apostola i na post koji je ustanovljen u njihovu čast, neophodno je da se na početku podsetimo šta je to post u svom najdubljem značenju. Vrhunac našeg duhovnog i telesnog podviga u postu i molitvi jeste učešće u svetoj Evharistiji, u sjedinjenju sa Gospodom i bližnjima, te je zbog toga svaki podvig u vidu posta i molitve neodvojiv od liturgijskog života. Živeći u ovom svetu, koji po rečima crkvenog pesnika predstavlja more uzburkano burom iskušenjâ i teškoćâ, hrišćani svoje ukrepljenje nalaze u postu, pokajanju i molitvi. Bez našeg duhovnog i telesnog truda, koji biva potkrepljen Božjom blagodaću, nemoguće je osloboditi se sile greha i sjediniti sa Gospodom. Zato post u pravoslavnoj duhovnosti zauzima  važno mesto i bez njega nema napretka ni u jednoj hrišćanskoj vrlini.

Najranije pominjanje posta nalazimo na prvim stranicama Svetoga pisma. Naime, prva Gospodnja zapovest upućena ljudima (praroditeljima Adamu i Evi), jeste zapovest o postu: I zapreti Gospod Bog čoveku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu. Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš. (Post. 2, 16-17). U Novom zavetu Gospod naš Isus Hristos, postio je četrdeset dana u pustinji i pokazao da post nije cilj sâm po sebi, već je on sredstvo našeg sjedinjenja sa Njim, jer po rečima Sâmog Spasitelja„ovaj se rod izgoni samo postom i molitvom (Mt. 17, 21).

Sveti Grigorije Palama o cilju posta savetuje hrišćane: Cilj posta, radi koga je on i ozakonjen i tako poštovan kod hrišćana, jeste očišćenje duše.

Prepodobni Justin Ćelijski o post poučava: Posteći postom – postom duše i tela – duša posti od svakoga greha, uzdržava se od svakoga greha, od gneva, od pakosti, od zavisti, od zlobe, od ogovaranja, od osuđivanja, od pohote, od srebroljublja. Oslobađa se od svakoga greha. A post tela je uzdržavanje od hrane. Posti telo da ne preovladaju strasti u njemu, nego da se smirava postom. Eto, tako nas Sveta crkva priprema za Sveto pričešće.

Po učenju Svetog Simeona Arhiepiskopa solunskog „post je delo Božije koje nas približava Angelima, post ubija telo da bi duša živela i njime se čistimo od strasti.ˮ

Sveti Simeon novi bogoslov o postu blagovesti: Post je načelo i osnova svakog duhovnog delovanja. Kakvu god vrlinu da nadograđuješ na osnovu posta, sve će biti nepobedive nad potresima kao zdanje na tvrdom kamenu. A kada izmakneš osnovu, odnosno post i na njegovo mesto staviš zasićenje stomaka i druge neumesne želje, tada će sve vrline biti potresene i raznete od strane loših pomisli i potoka strasti, kao što vetar raznosi pesak – svo zdanje vrline se ruši.

U Crkvi se post, pokajanje i učešće u Evharistiji podrazumevaju kao način postojanja i delanja i kao način čovekovog odnosa prema Bogu, prema svetinji života i prema samoj hrani.

Veliki Zlatoust nas o postu poučava: Ne ograničavaj vrlinu posta samo na ishranu. Istinski post nije samo odricanje od različite hrane, nego odricanje od strasti i grehova: da nikome ne učiniš nepravdu, da oprostiš bližnjemu svome za uvredu koju ti je naneo, za zlo što ti je učinio, za dug što ti je dužan. Inače, ne jedeš meso, ali jedeš samoga brata svoga. Ne piješ piće, ali unižavaš drugoga čoveka. Post nikada nije bio individualni čin, već je uvek bio potkrepljen dubokim liturgijskim opitom Crkve, dobijajući u evharistijskom sabranju svoju krunu. Rekao bih, kao što u svetotajinskom životu svaka Sveta tajna svoj pečat dobija u Svetajni Crkve (Evharistiji), tako post i podvig hrišćanâ svoj vrhunac dobija u Evharistijskom sabranju kao centralnom događaju hrišćanskog života.

U drevnom starečniku, zbirci izrekâ egipatskih pustinjakâ, nalazi se razgovor između Svetog Makarija Velikog i lobanje jednog mnogobožačkog žreca: Pričao je starac Makarije: Kad sam hodio jednom po pustinji, nađoh bačenu mrtvačku lobanju. Kad je gurnuh maslinovim štapom, lobanja progovori. Upitah je: Ko si ti? A ona odgovori: Ja sam bio idolski žrec za mnogobošce koji su živeli u ovom mestu. A ti si Makarije duhonosni. Kad se razgori u tebi sastradalna ljubav prema onima koji su u paklu, i kad se pomoliš za njih, tada dobiju malo utehe. Starac će na to: O kakvoj se utehi radi i o kakvim mukama? Odgovori mu lobanja: Koliko je daleko nebo od zemlje, toliko je dubok oganj pod nama, pogruženim u njega od nogu do glave. I što je gore od svega, niko ne može nikoga videti licem k licu, nego su svačija leđa prilepljena za leđa drugog. Kad se ti pomoliš za nas, onda delimično vidimo lica jedni drugima. Eto, to je uteha. Starac se zaplaka i reče: Proklet dan u koji se rodio čovek…

Ova divna i poučna priča nam slikovito pokazuje da je najdublji pakao za svakoga čoveka upravo nemogućnost gledanja lica brata svoga, i opštenja sa drugim čovekom, tj. nemogućnost opštenja sa Gospodom, po čijem liku smo svi sazdani. Naš podvižnički način života ili, jednostavnije rečeno, naš post podrazumeva učešće u Tajni nad tajnama (Svetoj liturgiji) u kojoj se sjedinjujemo sa Bogom i jedni sa drugima. Sveti Apostol Pavle o evharistijskom zajedničarenju bogomudro poučava: Čaša blagoslova koju blagosiljamo, nije li zajednica krvi Hristove? Hleb koji lomimo, nije li zajednica Tela Hristova? Jer jedan je hleb, jedno smo telo mnogi, pošto se svi od jednoga hleba pričešćujemo (1. Kor. 10, 16-17). Krštenjem čovek postaje liturgijsko – bogoslužbeno biće, koje ima potrebu za služenjem Bogu, ali iznad svega, ima potrebu za zajedničarenjem sa Gospodom koji je vaistinu istinski Hleb Života.

Svaki naš duhovni trud na polju duhovnog izgrađivanja ne donosi nikakav plod bez aktivnog učestvovanja u bogoslužbenom životu Crkve, a pre svega, bez učešća u Svetoj liturgiji koja jeste naše učestvovanje u Trpezi Carstva nebeskog. Starac  Emilijan Simonopetrijski nas poučava: Svetom liturgijom nastavljamo delo Hristovo i, svaki put kada je vršimo, isto je kao da prizivamo i u svoju blizinu dovodimo Sâmoga Hrista. To govori i molitva: Ti, Koji sa Ocem sediš gore i ovde si nevidljivo sa nama’, gore si na nebu i, istovremeno, nevidljivo, ali istinski, ovde pred nama. Zbog toga Ga i sveštenik, kad želi da se pričesti, očima svoje duše gleda i u drugom licu jednine Mu govori: “I udostoji nas da nam svojom moćnom rukom predaš prečisto Telo Svoje i prečasnu Krv… Ti, Hriste moj, moćnom i prečistom rukom Tvojom daj mi prečasno Telo Svoje i časnu Krv Svoju. Ako posedujemo duhovne oči, možemo da osetimo da je pred nama Sâm Hristos. Šta ćeš učiniti kada, dok sediš, ugledaš nekoga koga voliš? Potrčaćeš mu u susret.“

Kratak pregled višednevnih postovâ

U hrišćanskom životu koji je uvek saobražen sa bogoslužbenim ritmom, možemo uočiti dva veoma bitna vremena koji se međusobno smenjuju: Vreme pripreme (posta) i vreme ispunjenja (praznovanja). Tako u sveštenoj tradiciji naše svete Crkve, postove kao blagoslovene dane pripreme možemo podeliti na višednevne, jednodnevne i sedmične. Višednevni postovi su: 1. Sveta Četrdesetnica (ili Veliki Vaskršnji post); 2. Svetouspenski post; 3. Apostolski post; 4. Božićni post; Jednodnevni postovi su takođe obično povezani za određeni praznik: Krstovdan, Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja, kao i u navečerje praznika Θεοφάνεια  (Bogojavljenja). Sedmični postovi su svaka sreda i petak u toku godine, izuzev onih dana kada je post zabranjen.

O Svetim Apostolima i njihovom mestu u bogosluženju

Crkva nas na značaj Svetih apostola podseća kako njihovim prisustvom u sedmičnom i godišnjem bogoslužbenom krugu, tako i njihovim praznicima koje proslavljamo u sveštenom kontinuitetu od prvih vekova do danas. Na značaj Svetih apostola ukazuje i post koji je ustanovljen  u njihovu čast, ali i brojni sveti hramovi u našoj pomesnoj crkvi i vasceloj vaseljeni koji za svoje patrone imaju Svete slavne i svehvalne apostole. Kada govorimo o bogoslužbenom proslavljanju Svetih apostola podsećamo da je u sedmičnom bogoslužbenom krugu svaki četvrtak posvećen njima, dok u godišnjem bogoslužbenom krugu pored sabora dvanaestorice i sabora sedamdesetorice apostola, imamo i pojedinačne praznike kada savršavamo molitveni spomen na nekog od apostola. Svakodnevno na bogosluženjima spominjemo Svete apostole kao verne učenike Hristove i vatrene propovednike naše vere, ali i na svakoj svetoj Liturgiji udostojeni smo da saborno slušamo odeljke iz poslanica Svetih Apostola. Pored vrednog  neumornog propovedanja i pisanja poslanica, Sveti apostoli su Gospoda proslavili i kao pisci (sastavljači) anaforâ. Tako danas imamo tri Svete liturgije čiji su autori upravo apostoli: 1. Liturgiju Svetog apostola Marka; 2. Liturgiju Svetog Apostola Jakova; 3. Liturgiju Pređeosvećenih darova Svetog Apostola Jakova. Vredno je spomenuti da naš narod posebno proslavlja i za svoje molitvene zastupnike pred Bogom priziva Svete apostole, a na to ukazuju brojni hramovi koje je naš narod podigao u njihovu slavu i čast. Hram Svetih Apostola Petra i Pavla u starom Rasu, današnjem Novom Pazaru, poznatiji kao Petrova Crkva najstarije je bogoslužbeno mesto u našem narodu. Ovde možemo spomenuti i beogradski hram Svetih Apostola Petra i Pavla na Topčideru koji je najstariji među beogradskim svetinjama.

Grčka reč απόστολος (apostol) znači onaj koji je poslan, ili poslanik. Evanđelist Luka nam u svom evanđelju svedoči da je Gospod svoje učenike nazvao apostolima (poslanicima) blage vesti Evanđelja Njegovog. Bogata himnografija koja veliča Svete apostole svedoči da je Gospod ustanovio apostolsku službu radi širenja evanđelske nauke, te tako apostole u bogoslužbenim pesmama nazivamo svetim slavnim, svečasnim i svehvalnim učenicima koji su svojim ribarskim mrežama dodirnuli morsku dubinu, a svojim bogomudrim učenjem dodirnuli dubine naše Bogočežnjive duše. U evanđeljima se često nazivaju i dvanaestorica, što po tumačenju Svetog Teofilakta ohridskog ima duboko simvolički smisao i sa Starim zavetom upoređujući broj dvanaest Apostola sa dvanaest sinova Jakovljevih, koji su bili vođe Izrailjskog naroda, dok za nas apostoli (dvanaestorica) predstavljaju vođe ka radosti Carstva nebeskog.  Nadahnuti silom Svetoga Duha koju su primili u dan Svete pedesetnice apostoli su širili reč Božju ne samo propovedanjem, već i postavljanjem (polaganjem ruku) novih episkopa koji postadoše njihovi naslednici do danas. Ovaj blagosloveni i neprekinuti akt naziva se apostolsko prejemstvo. Apostoli su imali i pastirsku službu u prvoj Crkvi, a tu službu su najopitnije iskazivali kroz činjenje čuda u ime Božje, svedočeći na taj način poslanje na koje ih Gospod poslao u svet. U simvolu vere ispovedamo da je Crkva jedna Sveta, saborna i apostolska. Ovim ispovedanjem svedočimo da smo verni nasledni apostolske vere. Ispovedamo da je Crkva jedna, sveta, saborna i apostolska. Jedna je jer predstavlja jedno telo Hristovo, sveta je jer se u njoj ostvaruje i aktualizuje večna zajednica sa Bogom,  saborna je jer se u njoj projavljuje   suštinska sabornost u Duhu Svetome, a apostolska je jer se suštinska i blagoslovena vera prenosi preko Apostola do nas.

Ustanovljenje posta u čast Svetih apostola (razvoj i značaj)

Najstarija svedočanstva o postu Svetih slavnih i svehvalnih apostola nalazimo kod Svetog Atanasija Aleksandrijskog koji svedoči: U sedmicu posle praznika Svete pedesetnice narod je postivši i provodeći vreme u pojačanoj molitvi išao u crkvu… Svedočanstvo nalazimo i u putopisu monahinje Eterije koja kaže: Već idućeg dana Svete pedesetnice svi poste po običaju kao i svake godine, osim subotnjeg i nedeljnog dana kada je post zabranjen. U Apostolskim ustanovama takođe nalazimo jedno pouzdano svedočanstvo: Pošto ste vi proslavili praznik Svete pedesetnice, slavite jednu sedmici, a nakon toga postite jednu sedmicu. Iz ova tri bitna svedočanstva možemo zaključiti da je u početku ovaj post bio povezan sa praznikom Svete pedesetnice i da je upražnjavan kao vid blagodarenja za sve darove kojima nas je Gospod blagodaću Svetoga Duha nagradio.

Blagodarstveni post nakon Svete pedesetnice temelj je i preteča posta koji je Crkva ustanovila u čast Svetih apostola koji svojim svetim životom postadoše istinski duhonosci i prenosioci Duhovske radosti. Znameniti Patrijarh aleksandrijski Teodor Valsamon iz jedanaestog veka donosi jedno važno svedočanstvo o apostolskom postu: Posle sedam dana od Svete pedesetnice počinje post i završava se uoči praznika Svetih prvovrhovnih apostola Petra i Pavla.

O apostolskom postu bogomudro nas poučava i Sveti Simeon solunski: Apostolski post ustanovljen je u čast Svetih apostola jer se mi kroz apostole udostojismo mnogih dobarâ i jer oni nama postadoše istinski učitelji posta, poslušnosti i uzdržljivosti. Ovo, po rečima Svetog Simeona solunskog, svedoče i Latini, poštujući postom apostole u dane njihovog spomena. A mi u saglasnosti sa Apostolskim ustanovama, koje je sastavio Kliment, praznujemo jednu sedmicu posle Svete pedesetnice, a zatim od iduće postom i molitvom ukazujemo čast apostolima koji su nam i predali post.

I danas apostolski post počinje u ponedeljak nakon prve nedelje po Pedesetnici (Svih Svetih), i traje do praznika Svetih apostola Petra i Pavla. Početak posta zavisi od godišnjeg praznovanja Pashe, te tako ovaj post najkraće može da traje  jednu sedmicu i jedan dan, a najduže šest sedmicâ. U Pravoslavnoj Grčkoj apostolski post uvek traje kraće nego kod nas. Kao što je poznato u grčkoj se praznici proslavljaju po novom kalendaru, ali Pashalija je ista kao u našoj pomesnoj Crkvi, te tako i apostolski post uvek počinje kao i kod nas, ali se završava ranije jer oni praznik Svetih apostola Petra i Pavla proslavljaju 29. juna. Crkva nas poziva na ovaj post imajući pred sobom primer samih apostola koji su, primivši Svetoga Duha u dan Svete pedesetnice, postom i molitvom pripremali sebe za propovedanje Evanđelja, a postom i molitvom je bilo i propraćeno njihovo polaganje ruku novih Episkopa kojima je po prejemstvu bilo obavezno da u potpunosti nastave delâ  apostolskog služenja (Dela 14:23).

Naš savremeni svetitelj prepodobni Pajsije Svetogorac o značaju posta Bogonadahnuto poučava: Postom čovek pokazuje svoju dobru volju. Usled blagočašća, on prihvata podvig, askezu, i Bog mu pomaže u tome. Međutim, ako čovek prisiljava samoga sebe i kaže: „Šta da radim? Evo, opet je petak i treba da postim“, on onda muči samoga sebe. Ako, pak, pronikne u smisao posta, i ako post upražnjava zbog ljubavi prema Hristu, on će se tom postu radovati. Na taj dan, razmišlja takav čovek, Hristos je bio razapet, i Njemu nisu dali čak ni vodu da pije, nego su ga napojili octom. Ni ja danas čitavoga dana neću piti vodu! Ako tako postupi, čovek će u sebi osetiti veću radost nego onaj koji pije najbolje osvežavajuće napitke.

Posredstvom posta čovek se pretvara u jagnje, u jagnješce. Ako se, pak, pretvara u zver, to znači samo jedno od ovo dvoje: ili da podvig koji je prihvatio prevazilazi njegovu snagu, ili da ga je prihvatio usled gordosti i da usled toga ne dobija božansku pomoć. Post može da pripitomi i da smiri čak i divlje zveri. Pogledaj životinje kad su gladne: one se tada približavaju čoveku. Životinje instinktivno razumeju da će umreti od gladi a da će, ako se približe čoveku, moći da pronađu hranu i da ostanu u životu. Jednom sam imao priliku da vidim vuka koji je zbog gladi postao pitom kao jagnje. Tokom zime, kada je napadao sneg, spustio se s planine i ušao u naše dvorište. Brat i ja smo izaši da nahranimo stoku, i kada je brat ugledao vuka, počeo je da ga udara, ali vuk uopšte nije reagovao!

Ako čovek ne dođe do toga, da to što čini – čini zbog ljubavi prema Bogu i zbog ljubavi prema čoveku – svom bližnjem, uzaludno će rasipati svoju snagu. Ako posti i pri tom ima gordu pomisao da čini nešto važno, njegov post ničemu ne služi. Zato takav čovek liči na probušen krčag – pokušaj da u njega naliješ vodu i videćeš da će ona, malo-pomalo, potpuno isteći iz takvog krčaga.ˮ

katiheta Branislav Ilić

Izvor: Pravoslavna Mitropolija Crnogorsko-Primorska

Ova vest je pročitana 88 puta.