Српска православна црква и верници данас обележавају Видовдан у сећање на кнеза Лазара и српске витезове погинуле у бици са Турцима на Косову пољу 1389. године.

Бој на Косову, Адам Стефановић, 1870, уље на платну

Бој на Косову, Адам Стефановић, 1870, уље на платну

Видовдан, празник сећања на косовску погибију, обележен је црвеним словом у календару СПЦ, а за назив празника везује се Свети Вид који је, према „Прологу“ владике Николаја Велимировића, пореклом са Сицилије, а хришћанство је задужио подвизма у време цара Диоклецијана, великог прогонитеља хришћана.

Исти датум у календару СПЦ се помиње и као празник старозаветног пророка Амоса – крсне славе српског кнеза Лазара који је погинуо на тај дан, а у навечерје празника се својим велможама причестио у цркви Самодрежи на Косову и Метохији. Према „Прологу“, СПЦ истог дана слави и свог патријарха Јеферма, кога је Сабор изабрао 1375. године и који је „1382. венчао кнеза Лазара за цара“.

За име кнеза Лазара, косовске јунаке и битку везане су многобројне легенде, па и косовски циклус српске епске поезије који је сачувао од заборава велики део српске историје пре и после пада Србије под власт Отоманске империје, у којима се Косово, уз православље и светосавље, слави као непресушни извор српске духовности.

Према предању, уочи боја на Косову кнезу Лазару се јавио анђео Господњи, а његове речи забележио је народни песник: „Којем ћеш се приволети царству дал’ земаљском или небескоме?“

Народни песник бележи истовремено и речи човекољубивог и христољубивог Лазара који позива српске витезове да се „као Христови ратници“ супротставе најезди „Алахових ратника“: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“.

Надирућој турској војсци предвођеној султаном Муратом, на подручју река Ситнице и Лаба супроставила се много мања српска војска предвођена кнезом Лазаром Хребељановићем.

Дуге припреме и на српској и на турској страни говориле су јасно да се ради о великој борби. То се видело већ и по том што су на бојно поље кренула и оба владара лично – кнез Лазар и султан Мурат са два сина Бајазитом и Јакупом.

Подударности косовског и хришћанског мита су очигледне: кнез Лазар између царства земаљског и небеског бира ово друго, кнежева вечера уочи боја јесте као последња (тајна) Христова вечера, Вук Бранковић произведен је у Јуду, Милош Обилић, који је убио Мурата, произведен је у Светог Петра који брани Христа у Гестименском врту, а Косовка девојка је новозаветна жена мироносница.

Након битке тело кнеза Лазара је сахрањено у његову задужбину, манастир Раваницу, да би у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем било пренето у фрушкогорски манастир Врдник.

Лазарева жена кнегиња Милица, после мужевљеве погибије се монаши и узима име Јефимија, а по предању, заједно са женама погинулих српских војника, основала је манастир Љубостињу.

Свети кнез Лазар, задужио је православну цркву борећи се за хришћанство и градећи цркве и манастире. Његове задужбине су манастири Горњак и Раваница, која је посвећена Светом Вазнесењу Господњем, где данас почивају његове свете мошти, враћене 1989. године, на 600. годишњицу Косовске битке.

На српским православним иконама Свети великомученик Лазар представљен је у царском византијском орнату, без круне, са крстом у десној руци и својом одсеченом главом у левој, као симбол мученичке смрти.

Сећајући се једне од највећих погибја српске војске и српских велможа на челу са кнезом Лазаром, 1389. године, српски народ слави моралну победу косовских јунака, које је СПЦ сврстала у ред великомученика који су се као последње хришћанско упориште супротставили најезди ислама и надмоћне Отоманске империје.

На месту битке на Газиместану као ендемска врста постоји црвени косовски божур, а по народном веровању у поноћ, уочи Видовдана, реке постану црвене и потеку узводно.

Видовдан није празник радости, не игра се и не пева, а људи се присећају палих ратника и обилазе њихове гробове.

Ова вест је прочитана 169 пута.