У петак, 25. маја 2018. године, у галерији Установе „Култура“ у Бајиној Башти отворена је изложба акварела Душана Старчевића, академског сликара из Ужица.

У наставку текста доносимо интервју који је са уметником Душаном Старчевићем урадио новинар Зоран Јеремић поводом отварања изложбе овог аутора у Народном музеју у Ужицу, у септембру 2017. године.

Изложбу можете погледати током јуна месеца у галерији Установе „Култура“ у Бајиној Башти.

ПРЕДЕО СЛИКАН СВЕТЛОМ

Са Душаном Старчевићем разговарао Зоран Јеремић

У једном нашем ранијем разговору рекли сте да је првобитни назив Ваше овогодишње изложбе у Народном музеју био „Облик, простор, време“. Изложба сада носи назив „Водена светлост“. Он је не само поетичнији, већ у доброј мери отвара читав низ ликовних, естетичких и филозофских питања која и те како подразумевају сва три поменута елемента из иницијалног назива. Ако сте овом изложбом – која се несумњиво наставља на ону из 2011. године, такође у Народном музеју – утврдили властита поетичка начела, шта је претходило томе да се у зрелој стваралачкој фази окренете искључиво акварелном пејзажу?

- Драго ми је да Вам се допада наслов који, како кажете, отвара читав низ суштинских питања везаних не само за ликовну уметност, већ уметност уопште. Ја нисам мењао поетичка начела, али сам мењао технику коришћења тих начела кроз одређене стваралачке периоде. У том смислу, ентеријери које сам радио почетком осамдесетих година у техници уље на платну, на којима се, како јe један ликовни критичар приметио, „осећа мирис свеже животињске крви“, компатибилни су са акварелним пејзажима са ове изложбе. Поетичка начела подразумевају зрелост и самосвест уметника. Сећам се да сам као ђак основне школе добио на поклон једну луксузно опремљену историју уметности. Са десне стране налазиле су се мале репродукције. Свакодневно сам је листао, посматрао, вршио селекцију по назорима моје рудиментарне естетске сродности. Највише су ме привукла дела постимпресиониста и Париска школа. Касније откриће оригинала у бројним светским музејима само је потврдило поменуту привлачност. Разуме се, сусрети са оригиналима проширили су моје видике. Рецимо, откриће Гоје за мене представља један од најважнијих догађаја у животу. Ти слојеви боје, та гама, тај рукопис, та смелост у решавању одређених ликовних проблема, све то је невидљиво на репродукцијама. Неминовни су утицаји епоха и појединачних сликарских светова на сваког ликовног уметника. На мене је утицало и наше средњовековно сликарство, посебно из периода владавине краља Милутина. Упркос канонима, то сликарство је дело генијалних уметника. Таложила су се још многа искуства у мени, али сам истовремено развијао свој ликовни језик.

+ IMG_0350 - Copy

Налазите ли да је помало необично да сте у време сликања „крвавих ентеријера“ на којима доминира егзистенцијална језа били мање друштвено ангажовани него у време настанка акварелних пејзажа?

-Чињеница на коју указујете представља одређену котрадикторност. Међутим, она није последица рационалног избора, већ део стваралачког процеса, истраживачке пасије и перманентне усредсређености на могућност промене властитиог ликовног језика. И када не сликам ја на известан начин формирам будућу слику у глави. Историчари уметности који су писали о мом раду готово да су сагласни у оцени да сам сликајући поменуте ентеријере антиципирао будући рат и крвави распад државе. Нисам ја предвидео рат! Рат увек постоји, зашто бих га предвиђао!? Не морате бити Шекспир да бисте открили да је људска трагедија опште место. Једноставно, сликао сам по мери свог талента и осећања света док нисам осетио извесно засићење. Био сам на завршној години студија када сам започео „истраживања“. Захваљујући неким познаницима, видео сам и судску фотодокументацију злочина, фотографисао сам череке у кланицама… Када сам мом професору, који је занатски беспрекорно сликао старе зидне сатове, показао прве радове из тог циклуса, он се ужаснуо. То ме није зауставило у даљем развијању креативног језика. Даноноћно сам радио на Академији. Растеретио сам слике детаља, комада меса, трупла животиња, али се присуство човека и те како осећало. Уследила је стручна подршка професора, ликовних критичара и колега; нисам се заустављао док ту стваралачку замисао нисам извео до краја својих могућности. Драма тог помало обеспокојавајућег антрополошког питања остала је и даље присутна у мом раду, али мање експлицитна. Што се тиче друштвеног ангажмана, тек ту ми не мањка антрополошког песимизма.

Ми смо углавном обузети проблемом слике као копије стварности, или проблемом њене представе стварности. У Вашим новијим радовима слика се јавља као присуство невидљивих суштина. Ваш ликовни језик осваја посматрача снагом и флуидним колоритом. С тим у вези, занимљиво је да су сви радова из циклуса „Водена светлост“ настали у атељеу, као да је реч о некој врсти унутрашњег погледа у далеке обрисе колектвне меморије...

-И моја претходна изложба акварела из 2011. године настала је из главе. Нисам тражио конкретан мотив у природи. Пуко подражавање, транспоновање мотива, никад није било у сфери мог интерсовања. Не сматрам себе пејзажистом. Моји предели су осликани неком светлошћу у налету. Држим се древног естетског начела – не подражавати, већ стварати. У стваралачком сазревању тежио сам хармонији и једноставности. Надам се да нови циклус акварела доноси и нови квалитет у односу на претходну изложбу.

Често се истиче Ваш посвећеност природи, осетљивост на њене мене и хармонију, на њене делове који уобличавају и изоштравају Ваш сликарски поглед. Шта су природни ресурси Вашег сликарства?

- Они су у тематском смислу евидентни, али ту није реч само о боравку у природи и одушевљењу њеном хармонијом. Природа је интензивно присутна у мом животу још од детињства. Одрастао сам на Ђетињи, поред реке сам проводио лета. Њена клисура, вертикале те клисуре за мене су увек предстваљале неку врсту узбуђења и стваралачког изазова. Утапање стена у воду, преламање тока реке, њени вирови и плићаци део су једне трајне импресије. На овој изложби те импресије присутне су на самој граници апстракције. Даља редукција ме не занима. Техника аквараела спонтано ми се наметнула као једино могуће решење одређених ликовних проблема. Ни цртеж ту није довољан. Са папиром имам веома присан однос. Држим да је после ватре папир најдрагоценија твар коју је човек открио. Посебно акварел папир чија ме осетљива текстура фасцинира. Како ћете је оживети питање је ликовног језика и дара.

Преобиље медијски исфабрикованих слика свакодневно преплављује стварност. Готово да је онемогућен аутентичан приступ стварности; мења се искуство гледања слике као такве. Није ли и то разлог што сте се окренули источњачкој традицији, сликарству у коме сваки потез четкицом има кључно значење за настанак слике?

- Да, између осталог. Јер “медијски исфабриковане слике” нису само досадне, већ нас обмањују у забрињавајућим размерама. Имресионизам је био револуционаран, али се није одрекао слике, боје и платна. Такозвани проширенији медији су радикални, јер су се одрекли материје. Где нема материје нема ни духа. На известан начин концептуализам је неспојив са континуитетом историје уметности. Нисам заговорник теорија завере, али је тиме, судећи по новчаним трансакцијама, отворена могућност за манипилацију. Ни у пећини Ласко није свако сликао, већ само они који су имали насушну потребу за тим и који су на тај начин обогаћивали свој духовни живот. С друге стране, преузимање демијуршких, ако хоћете божанских прерогатива од стране човека довело је цивилизацију на руб пропасти.

Шта за Вас представља ужичка ликовна традиција? Са којим периодом те традиције осећате несумњиву поетичку сродност?

- Не осећам ужичку ликовну традицију као заокружену, естетски утемељену целину у уметничком смислу. Ни данас ни раније. Да ли тој традицији припада Бранко Поповић? Тешко, јер у Ужицу једва да смо чули за њега док га на иницијативу Љубомира Симовића нисмо реафирмисали. Ако се под ужичком ликовном традицијом подразумева такозвани завичајни пејзаж, морам да признам да ми, осим ближег географског одређења, није јасно шта та одредница представља. То звучи помало и анахроно, мада не мора тако да буде. На то можемо гледати из тржишне перспективе. Седамдесетих година прошлог века средња класа имала је пара, куповале су се слике, пре свега, за потребе украшавања станова “завичајним пејзажима”. Не знам да ли је средња класа нестала са друштвене сцене или је њена куповна моћ драстично опала, али то тржиште више не постоји. Отуда и позивање на завичајни пејзаж као на ликовну традицију сматрам неком врстом регресије. Да се средња класа развијала, можда би се, сем пресликане пририоде, и њихове естетске потребе развијале, а тиме и ликовни језик уметника. Иако сам и сам повремено подлегао поменутим тржишним трендовима, осим еснафске, нисам налазио никакву конкретну поетичку сродност са осталим ужичким сликарима. Уосталом, сваки уметник је свет за себе, и сваки прави уметник надограђује традицију у којој је поникао.

Постоји једна готово филмска прича о томе како сте са групом пријатеља основали прву ликовну колонију у Вишеграду у јеку рата.

-Не знам да ли је „филмска“, али донекле је та авантура изгледала као она глумачка у филму „Турнеја“ Горана Марковића. Колонија је те 1994. године трајала десет дана. Можда смо Радомир Верговић, Вјекослав Ћетковић, Владета Живковић, Драган Нешић, Бранко Никитовић и ја другачије замишљали рад наше „уметничке чете“, али та колонија је заиста била право чудо с обзиром на ратне околности. Војска се враћа и одлази са фронта, људи носе пушке а ми штафелаје. Апсурдно, тужно, помало смешно, али морам да признам да смо на сваком кораку дочекани љубазно и са пијететом који никога од нас није оставио равнодушним. Ми смо персонификовали један другачији могући свет коме су се људи затечени ратом искрено надали. Најважније од свега тога је да је колонија, захваљујујћи Бранку Никитовићу, прерасла у једну од најзначајнијих међународних ликовних манифестација у региону, са завидним фундусом одличних радова на тему вишеградске ћуприје.

Као директор Градске галерије, поред бројних изложби најзначајнјих имена српског сликарства у сарадњи са Српском академијом наука и уметности, успели сте да реализујете и гостовање Јесењег париског салона у Ужицу. Како се од релативно малог града прави културна престоница?

-Посвећеношћу, пре свега. Од првог дана знао сам шта желим да радим у Градској галерији. Најпре су дошле изложбе Леонида Шејке, Милана Блануше, Стојана Ћелића, Саве Шумановића, Петра Лубарде, Милуна Видића, Даде Ђурића и других. Захваљујући академику Љубомиру Симовићу – после изложбе Бранка Поповића и објављивања књиге његових ликовних критика и огледа – потписали смо ексклузивни уговор о сарадњи са Српском академијом наука и уметности. Уследиле су изложбе Душана Оташевића, Младена Србиновића, Владимира Величковића, Николе Јанковића, Недељка Гвозденовића, Радомира Рељића, Тодора Стевановића, Љубице Цуце Сокић, Марка Челебоновића… Поменута имена српске ликовне елите довољно говори о раду Градске галерије. Јесењи париски салон стигао је у Ужице захваљујући нашем Ужичанину, сликару Ненаду Боку Жилићу, члану Уметничког савета Градске галерије. Он је живео у Паризу и несебично се заложио да једна од највећих светских ликовних манифестација гостује овде. Било је неверице међу мојим колегама на помен саме идеје да Париски салон осване у Ужицу. Није било лако организовати ову изложбу, али ако нешто искрено желите онда вам околности увек иду наруку. Посебно ми је драго што је за све поменуте поставке владало велико интересовање публике и школске омладине.

+ IMG_0344 - Copy

Какве успомене носите на Ненада Бока Жилића?

- За Ненада Бока Жилића везивало ме дугогодишње искрено пријатељство и обострано поштовање. Пришао ми је у време док сам био још студент Више педагошке школе. Са песником Радомирем Роком Андрићем кренуо сам кући да му покажем једну моју слику. Потпуно спонтано придружио нам се Боко. Рекао је да жели да буде сликар. Одмах сам схватио да тог младог човека не може нико зауставити у тој намери. Тако је и било. Био је човек великог дара и безусловне преданости сликарству. Још од гимназијских дана у Ужицу и студија у Београду показивао ми је своје радове; размењивали смо искуства, откривали нове облике суштине у делима ренесансних мајстора, чије слике је волео и истраживао. Прерана смрт спречила га је да настави међународни успех који је већ постигао излажући у Бечу, Паризу, Лондону, Москви… Са Боком сам неколико пута прошао кроз Лувр. Било је то чудесно путовање кроз историју уметности! На том путовању проверавали смо и упоређивали наше сликарске снове и могућности; делили смо уметничке фасцинације епохама; уважавали смо различитост наших сензибилитета, али смо, на пример, пред Ником од Самотраке пали на колена.

Данас у Ужицу живи и ствара вишеструко више ликовних уметника него у време Вашег повратка са Академије. Има ли места поређењу? Постоји ли нека врста еснафске солидарности?

- Када сам се са Академије вратио у Ужице, главна тема за сликаре била је како доћи до радног простора, а затим и до галеријског простора. Нико се на то није обазирао. На рад сликара гледало се као на неку врсту забаве. У том духу оснивале су се и ликовне колоније. Често сам се на позиве организатора одазивао, јер то је, између осталог, била прилика да се дружим са колегама. Међутим, нисам сигуран да се у статусном смислу тиме нешто битно променило. Као директор Градске галерије инсистирао сам да се млади аутори одмах после завршеног школовања најпре представе у родном граду. Редовне годишње изложбе ужичких студената најбољи су доказ да је овдашња средина неисцрпан извор ликовних талената, поготово после оснивања Уметничке школе. То ликовно богатство даје нови квалитет па не чуди да се у последње време појавило неколико изразито даровитих уметника. Удружење ужичких ликовних уметника Ужица организовало је неколико одличних изложби у земљи и иностранству, покренуло низ значајних иницијатива и акција. Данас то удружење не постоји, али је зато основано Удружење визулених уметника Ужица на челу са Александром Димитријевићем. Ти млади људи успели су да отворе једну нову галерију у старој касарни у Крчагову, где су захваљујући разумевању градских отаца добили и простор за рад. Низ изложби које су до сада организовали буди наду у богатији ликовни живот Ужица.

Више од четрдесет година прошло је од Ваше прве самосталне изложбе у ужичком Народном позоришту почетком седамдесетих година. Искуство стваралачког етоса или искуство заната – чему дајете предност у вишедеценијској уметничкој пракси?

-Уметност без етичке вертикале је минорна уметност. Дијалог са стварношћу која вас окружује и ближњима представља непрекидну драму из које свака уметност црпи суштинске вредности. Уосталом, сви смо ми мање-више библијски путници за Дамаск. А тај пут не познаје пречице.

Ужице, септембар 2017. године

Ова вест је прочитана 269 пута.