У подрињским селима, као и у већини села у Србији, нажалост, све ређе се може чути дечји жамор, а број сеоских домаћинстава и житеља из дана у дан се рапидно смањује или потпуно нестаје. Ретки су примери многочланих породица које су некада биле заштитни знак српских села. Некада у томе није било ничег необичног, данас су такве породичне заједнице за дивљење, понос и поштовање.

Неколико стотина метара изнад Дрине, у Својдругу, засеоку Милатовићи, добрим сеоским путем стиже се до куће Радивојевића, где нас већ на капији чека, за данашње прилике, необична слика. Љубазни домаћини Бошко и Роса већ нуде са „кавом и ракијом“, а раздрагане очи и разоружавајући осмеси дечурлије које је у том тренутку тешко и пребројати, чине добродошлицу какву нећете баш често срести у нашим селима. Од недавно у овој срећној породици постоји још један важан разлог за радост и весеље: породица Бошковог сина Рада и снахе Снежане постала је бројнија за још једног члана, сина Александра. Сада ово двоје младих супружника имају седморо малишана, пет синова и две кћери. Има ли веће радости?

Поносна мама Снежана са својим малишанима Фото: О.Додић/Дрина Инфо

Поносна мама Снежана са својим малишанима Фото: О.Додић/Дрина Инфо

Најстарији Никола има једанаест година, иде у пети разред основне школе у Рогачици. Добио је име по свом прадеди, кога у селу још увек памте као честитог сеоског домаћина, вештог мајстора зидара, мудрог старца и великог зналца сеоских легенди и предања. Никола је већ довољно одрастао и ојачао, одавно је стигао да у неким сеоским пословима помаже оцу, научио је чак да вози фрезу до најближих њива, да купи и пласти покошену траву, а богами и да утовара и истовара дрва…

Годину дана млађи Немања је ученик четвртог разреда. Бистар и сналажљив у свакој дечјој игри, поуздан у сваком послу. И он је стигао да привређује и обавља чак и оне теже ратарске послове. Деветогодишња Ангелина, ученица трећег разреда, је већ сада права лепотица, кажу најлепша девојчица у школи, као да је пресликана са филмског платна. Увек је поуздана да причува овце, да помогне баки Роси у свим пословима у кући или у штали. А када уђе у малињак да бере малине, тешко да се ко може са њом такмичити. Ту је и Милош, ђак првак, који је већ научио целу азбуку и неке основне рачунске радње, али се упорно труди да нимало не заостане за старијом браћом и сестром.

Мали школарци: Немања, Никола, Ангелина, Милош и Јована Фото: О.Додић/Дрина Инфо

Мали школарци: Немања, Никола, Ангелина, Милош и Јована Фото: О.Додић/Дрина Инфо

Мала Јована има шест година, предшколац је, а већ наредне јесени придружиће се школарцима, старијој сестри и браћи. Бистра је и сналажљива, предњачи у свакој игри, али је некако и најпоузданија када треба причувати млађег Вукашина и тек рођеног Александра.  Вукашин има две и по године, а име је добио по свом чукундеди. Тако је овде настављена лепа традиција да деца добијају имена својих познатих и признатих предака.

  • Сви су различити, свако на свој начин, али да се приметити да неко од ових млађих наликује старијима по особинама и навикама. Ипак, трудимо се да им свима подједнако посветимо довољно пажње мада није лако да се према сваком детету понашамо онако како би оно очекивало – каже поносна мама Снежана, која је већ у тридесет другој години мајка седморо малишана.  Каже да се она и Раде труде да деци приуште оно што у свакодневном животу имају већина њихових вршњака, али је приоритет све оно што им је потребно за школу и спортско-рекреативне активности. И, чини се, успевају у томе. Снежана невероватном благошћу и мирноћом, а Раде својеврсним, „топлим“ ауторитетом.

Раде је запослен у бајинобаштанској “Електроизградњи”, која тренутно не „стоји“ баш добро, па је и плата доста скромна. Поред свакодневних обавеза на послу, Раде увек стиже да заврши и све послове у свом домаћинству. Највише му ту помажу и родитељи, Бошко и Роса, Снежана, кад стигне од обавеза према деци, али и деца, колико могу и умеју. А могу доста, у то смо се могли уверити. Могу да причувају стоку, али највећа помоћ од малишана је у сезони брања малина. Вредне и веште дечје руке зачас наберу пуну гајбицу… А за све то следи и понека вредна награда: тата Раде не пропушта прилику да им купи по неку лепу играчку.

Подродична идила - Снежана и Раде са својим малишанима Фото: О.Додић/Дрина Инфо

Подродична идила – Снежана и Раде са својим малишанима Фото: О.Додић/Дрина Инфо

Ма колико то изгледало невероватно, Снежана тврди да није тешко бити мајка седморо деце. Право је задовољство гледати их како одрастају, то је, заправо, прави божји благослов.

  • Трудим се да сва моја деца буду чиста и уредна, лепо одевена и васпитана. Деца ми много помажу, нарочито ових четворо који су већ велики и иду у школу. Додуше, и њима помажем у њиховим школским обавезама, колико стигнем. Сада највише времена проводим са малим Александром који је најсигурнији у мом наручју. Ништа нам не недостаје, имамо свега, а љубави највише – каже Снежана.

Пространо сеоско двориште је одличан полигон за свакодневне маштовите дечје игре и забаву. Знају они, сасвим сигурно, и за модерне игрице на компјутеру, али се најрадије играју “жмурке”, “јуре”, са лоптом или кликерима. Њихова граја је, заправо, и најлепша музика која се може чути у селу. Има ту и уобичајених дечјих несташлука, понекад и малих свађа, али се на крају све доведе у ред. У својим несташлуцима највећу подршку имају од деде Бошка, који се с правом поноси са својим унуцима.

Недавно су Радивојевићи почели и градњу нове куће у истом дворишту. Треба то, каже Бошко, унуци расту, морају им се обезбедити бољи услови за живот. Неће то бити нимало лако са скромним приходима од пољопривредних послова и од Радове плате. Свака помоћ је добродошла.

Ето добре прилике да републичка и општинска власт покажу да је њихова политика у циљу повећања наталитета у Србији искрена, добронамерна и истинита.

О. Додић

Дрина Инфо

 

Ова вест је прочитана 1558 пута.