Planinsko selo Zaovine na Tari, davne 1980. godine, posetila je grupa novinara iz časopisa „RAD“ (Arbetet). Marija Rudberg, reporter tih novina, napisala je lep članak o poseti domaćinstvu Miloša Jelisavčića, koji je objavljen 22. maja 1980. godine. Tekst iz časopisa prenosimo u celosti.

NA TARI SU SVI SKUPA KAO JEDNA VELIKA FAMILIJA

„Mi smo branili svoju zemlju ranije i sada ćemo ako zatreba. Mi smo spremni.“ Ali niko ne veruje da će biti potrebno, da Titova smrt donosi neke veće izmene, u ovom malom selu Zaovine, između Tarskih brda obučenih šumom, gde se narod borio sa partizanima za vreme rata i gde su reporteri iz novina „RAD“ prvi stranci u poseti.

Zaovine-novine s1

Ova slika sa ovcama pokazuje Miloša Jelisavčića koji je jedan zadovoljan seljak i koji kaže: „Mi možemo braniti našu zemlju ako zatreba“.

Kao gosti jedva da se mogu računati Nemci koji su za vreme rata spalili celo selo, samo je jedna stara kuća ostala. Ovih pet familija su individualni zemljoradnici ali uglavnom žive od šume koja stoji veličanstveno iznad dolina i podnožja, gde se ovce napasaju, gde cvetaju voćke i gde se gaje krompiri i povrće za domaćinstvo.

Mi sedimo u kuhinji kod Miloša Jelisavčića i njegove familije. Njegovo gostoprimstvo je toliko veliko da smo kao počasni gosti bili postavljeni u čelo sofre preko puta domaćina. Snaja Nada servira slatko od trešanja sa vodom, u iščekivanju da kafa bude gotova. Za stolom sede još četiri čoveka: sin Milojko, brat Krsta, stric Radiša i komšija Momčilo. Domaćica u kući, Milica, obučena u crnu maramu, stalno je u pokretu. U pozadini melje kafu, a lonče vri na šporetu. Na krevetu sedi supruga komšije i praunučad Milijana i Neda, koji gledaju goste sa svojim divnim očima.

Kafa se kuva na šporetu na drva. Vrata od rerne sa električnog šporeta upotrebljena su za vruć domaći hleb. Iznad visi slika zaštitnika Svetog Jovana. Na zidovima su uramljene slike iz ranijih generacija. „Ovde su preci familije živeli pet stotina godina“, objašnjava Miloš ponosno.

Domaća rakija

Na jednoj polici stoji najbolji servis od porcelana koji se za današnju priliku skida za upotrebu. Med iz svojih košnica, suvo meso – pršuta, koja je specijalitet ovog kraja, servira se uz domaću rakiju. Čaše su male, ali se često pune i ne pomaže odbijanje. To je jedno prijatno raspoloženje u ovoj primitivnoj kuhinji.

„Većina su se odselili da bi našli posao, ali to nije bilo mnogo potrebno“, konstatuje Miloš zadovoljno.

Iseljenici

Ali njegov brat Krsta je video svet. Njemu je 70 godina. Vratio se pre nekoliko godina iz Amerike posle 35 godina. Njegova kosa je bela kao sneg. Na stolu odmaraju grube radničke ruke na kojima se vidi rad od 35 godina u fabrici „Steel Company“, u Geri Indijani.

„Ja sam došao natrag jer želim umreti u starom zavičaju“, govori on, na jednom nesavladanom engleskom jeziku. „Ja sam zadovoljan što sada živim ovde, imam svoju penziju i kod kuće sam. Za sve godine tamo nikada nisam zaboravio na svoju familiju. Kada sam došao kući, ja sam se iznenadio kako se mnogo izgradilo, sve se jednom rečju izmenilo.“

Pravi Srbin

Zaovine-novine s2

Radiša Jelisavčić

Kao jedan komad žive istorije je najstariji osamdesetšestogodišnjak Radiša, sa nasmejanim licem bez zuba iza belih brkova, kada demonstrira šta bi se desilo kada bi se neko usudio da napadne slobodu države, nišani okom i pokazuje prstom kao da ima okidač puške.

„Ne zaboravite da je Prvi svetski rat počeo u Srbiji.“

On je obučen kao jedan pravi Srbin u čojano odelo sa gajtanima na koporanu, široke čakšire, čudne opanke, vežene, sa dugim nosom povijenim nazad, to je njegova odeća za svaki dan, kao i za gozbe.

Sušara

On polazi sa nama kada sin u kući hoće da nam pokaže sušaru, gde se suši ovčije i goveđe meso, a ognjište se nalazi na sredini patosa. U drugoj bačvari stoje kace i drugi sudovi gde proviru šljive za rakiju.

Sneg se počeo topiti i toplota je počela da se vraća na Taru i njena brda. Komšinica gleda sa svojih vrata i poziva nas, nepoznate goste. Mrak počinje i mi moramo da odbijemo. Putanja do puta je dugačka i velika je nizbrdica.

Živi se u zajednici

Kada smo se vratili natrag u kuhinju, ponovo su postavljene oprane šolje i lonče za kafu, i čašica se ponovo puni. Miloš pita o Jugoslaviji i kako nam se sviđa njegova kuća. On želi isto znati kako žive familije u Švedskoj. Bio je iznenađen kada je čuo da se omladina seli od roditelja čim može.

Ovde se živi u zajednici. Zajednica sačinjava nekoliko generacija. Celo selo je kao jedna familija.

„Ako nemam hleba mogu ići kod komšije i dobiću, mi međusobno delimo. Često pomažemo jedan drugome u poslu bez naplate. Svako veče se sastajemo kod nekoga, a večeras smo, eto, kod mene. Sa televizije se skida milje i ukrasna figura tačno za vesti. Komšije ne dolaze za vesti ovde, jer televiziju imaju svi, oni dolaze radi društva.

Zaovine-novine s3

Domaćica kuće stoji u pozadini dok ljudi pričaju. Po tradiciji kao udata ide obučena u tamnu odeću.

Brige koje opsedaju ovo selo je vest o igradnji jednog zimskog sportskog centra. Jedna brana će da smanji površinu doline ali nijedna kuća ne treba da se iseli, a država plaća nadoknadu.

Drina Info portal

Ova vest je pročitana 1293 puta.