То су збори, то су гласи

Којима се прошлост краси,

Што продиру кроз свет мрачни

Са гробова оних зрачни’,

Спајајући громким јеком

И Божанском силом неком,

Спајајући век са веком

И човека са човеком.“

Јован Јовановић Змај

Када се крајем осамнаестог века, после Аустријско-турских ратова, на опустеле пределе са десне обале Дрине почеше досељавати горштаци из Старе Херцеговине и Црне Горе, међу првима беше некакав Обрадин из племена Дробњаци, братство Лаудана. Из села Тепца, подно Дурмитора, на левој обали Таре, стигли су у Оклетац, на поседе бачевачких бегова Асана и Мехмеда Јајић, населили сунчане пределе села, десно од речице Округла.

Са досељавањем новог, српског становништва, настајала су и њихова прва гробља, која су својеврсни сведоци о времену и начину досељавања. За њих су бирана сунчана и оцедита места, која нису могла бити угрожена од водених бујица и клизишта. Најстарије оклетечко гробље, вероватно и наjстарије у овом делу Подриња су Велике Ливаде. Карaктеристично је по неколико великих зиданих гробница и стубастим надгробним споменицима од сиге или цепаних камених плоча са уклесаним крстовима и рељефима по мотивима из Библије. На њима нема записаних имена сахрањених, што је указује на то да су настали у време док још није било писмених Оклечана. Гробље је потпуно запуштено и напуштено, обрасло храстовом шумом, павитином и остругом.

Најпознатији Оклечанин из периода досељавања био је Петар (Обрадина Лауданa) Обрадиновић (Тепца, Црна Гора, око 1772 – Оклетац 1833/4) кнез горњег дела Соколске нахије (Рачанске кнежине 1819 – 1824) и члан Магистрата (Суда) Соколске нахије (1825 – 1828). Као дечак доселио се у Оклетац. Са братом Гаврилом учествује у Првом српском устанку. У протоколу вожда Карађорђа помиње се као момак Соколског војводе Карамарка Васића. Учесник је Боја на Овчињи 1811. године. После слома устака и боја на Равњу пребегао је у Угарску. На позив кнеза Милоша враћа се у Србију и прикључује устаницима. По добијању аутономије и успостављању мира, са братом Гаврилом, учествује у формирању локалне власти и прикупљању данка (пореза) у горњем делу Соколске нахије. Његово име срећемо у потпису писма кметова рачанских села, који траже од кнеза Милоша да дотадашњем кнезу Соколске нахије Николи Новаковићу опрости кривицу (Др Стеван Игњић: Бајина Башта и околина, до 1941., страна 46–47). После Николине смрти 1819. године кнез Милош га поставља за кнеза Рачанске кнежине у Соколској нахији. Био је борбен, бистар и са успехом је обављао поверене дужности. Уживао је поверење кнеза Милоша и често разговарао са њим у Крагујевцу. Са дужности кнеза смењен је 1824. године. У једном извештају кнеза Средоја Арсенијевића из Солотуше (у то време Солотуша је била у саставу рујанске кнежине), књазу Милошу Обреновићу, наводи се да су неки разбојници на саслушању изјавили да су приликом вршења неких недела имали подршку од кнеза Петра Обрадиновића (Бориша Матић: РАЧАНИ КРОЗ ВЕКОВЕ, књига 2, страна 26.).

Када је, наредне 1825. године, књаз Милош у Крагујевцу формирао општенародни суд, а у нахијама народне судове (магистрате) издао је налог да за судију Магистрата Соколске нахије, чије је седиште најпре било у Рогачици, а затим премештено у Ужице, буде постављен Петар Обрадиновић. Народни суд је нашао да је он способан за то место и потврдио његов избор. Ово именовање је уједно значило и његову рехабилитацију (МАГИСТРАТ НАХИЈЕ УЖИЧКО-СОКОЛСКЕ (судски протокол) приредио Новак Живковић; АС – СОС – 1825, нср. гр.).

Оклетац и део Стрмова, почетком 19. века, припадали су парохији гвоздачкој. Црква гвоздачка у којој су и Оклечани и Стрмовци обављали верске обреде била је доста удаљена од њихових домова па се код Петра јавила идеја о подизању цркве у Оклецу. За ту сврху Петар је одабрао зараван на Рудинској коси и завештао потомке да га ту сахране и подигну цркву. За ту сврху оставио је имовину: воћњак од 76 ари, сађену храстову шуму од 2 хектара и 21 ар и 40 ари неплодног земљишта. Умро је 1833. или 1834. године. Због немира и сукоба са Турцима у доњем делу Соколске нахије, познатим као немири на Дрини са изградњом цркве (капеле) кренуло се тек после 1850. године. Поред Оклечана у њеној изградњи учествују и Стрмовци – брђани. Главни организатори и донатори су Петров син Симо и синовац кмет Милош Обрадиновић. Црква, једнобродна грађевина са апсидом на источном делу, који има ширину наоса, споља украшена грубим пиластрима, посвећена је Вазнесењу Господњем и освештана 1856. године (Обрад Додић: Црква Вазнесења Христовог у Рогачици).

Петрова гробница, која се налазила у порти цркве, на сувом и сунчаном месту, била је обложена тесаним храстовим талпама, а на каменом стубастом споменику био је натпис на старословенском језику. Поред порте засновано је ново гробље у коме су сахрањивани Оклечани из оближњих заселака (Радава, Локва, Дреновац, Минићи). И у њему постоје неке гробнице зидане седром, али сада са стубастим споменицима од мермера, са натписима и епитафима. Стари део гробља је скроз запуштен, зарастао у коров и трње, споменици порушени или обрасли маховином, тако да се натписи на њима тешко могу читати.

Када су Оклечани, 1990. године, са свештеником Раденком Глигићем, поред старе, кренули да граде нову цркву, растурили су Петрову гробницу, извадили кости и са гробницом пренели, ван гробља, у шуму. При томе је поломљен камени споменик, а храстове талпе, у влази и без довољно светлости брзо су иструлиле.

Нова гробница Петра Обрадиновића лево и део поломљеног споменика кнезу Петру десно, зарасли у бујад и остругу

Нова гробница Петра Обрадиновића лево и део поломљеног споменика кнезу Петру десно, зарасли у бујад и остругу

У гробљу поред цркве налази се и зидана гробница Петровог сина Симе и мермерни споменик, који је подигао његов син Вујица. Поред тога у порти или поред ње налазила су се и два истоветна Симина споменика крајпуташа. Овај на фотографији Оклечани су уградили у зид помоћне зграде, а други однели на Петров гроб, у бујад и трње.

У гробљу поред цркве налази се и зидана гробница Петровог сина Симе и мермерни споменик, који је подигао његов син Вујица. Поред тога у порти или поред ње налазила су се и два истоветна Симина споменика крајпуташа. Овај на фотографији Оклечани су уградили у зид помоћне зграде, а други однели на Петров гроб, у бујад и трње.

Симин син Вујица, Петров унук, трговац из Београда, саградио је поред цркве звонару и чесму. Звона су током Првог светског рата однели Аустроугарски окупатори па је Вујица, 1922. године, са супругом Видосавом приложио нова звона.На фотографији лево види се стара звонара, а позади је првобитна црква коју лагано нагриза зуб времена.

Симин син Вујица, Петров унук, трговац из Београда, саградио је поред цркве звонару и чесму. Звона су током Првог светског рата однели аустроугарски окупатори па је Вујица, 1922. године, са супругом Видосавом приложио нова звона. На фотографији лево види се стара звонара, а позади је првобитна црква коју лагано нагриза зуб времена.

Поводом педесетогодишњице Другог српског устанка кнез Михаило Обреновић одликовао је све борце који су са његовим оцем Милошем подигли Други српски устанак. Живи борци добили су позлаћен Таковски крст, а помрли сребрене медаље које су уручене њиховим фамилијама. На светковини, која је одржана 23. маја 1865. године, кнез Михаило Обреновић одржао је величанствен говор, а одликовање за Петра Обрадиновића примио је неки од његових синова (Бориша Матић: РАЧАНИ КРОЗ ВЕКОВЕ, књига 3, страна 168 – 169).

Припремио: Митар Јосиповић

Дрина Инфо

Ова вест је прочитана 996 пута.