Ништа нам није свето у овим смутним временима. Ништа нас више не може изненадити ни наљутити, па ни то да се неке знамените историјске вредности свесно препуштају рушењу и забораву, све по неком принципу кратковидих, себичних политичара, које „на европском путу“ прошлост једноставно и не занима, јер – све почиње од њих.

Рачански крај се ионако не може подичити неким обиљем културно-историјских споменика, мало је старих гробаља, насеља, утврђења. Зна се за Поникве, Солотник или Козјак, можда и Градник, али су то углавном урушени остаци или сачувани топоними, понегде гомила камења и ништа више. Управо зато нам је драгоцен сваки историјски белег, сваки камен, свака пронађена алатка или новчић, у њима се чита историја, трагедија и истрајност овог народа, они су доказ о његовом постојању.

Свакако да је међу најзначајнијим историјским знамењима у бајинобаштанском крају могао бити и кнежев двор у Заглавку, кућа Николе Новаковића, првог кнеза Соколске нахије након Другог српског устанка. Налази се у подножју Камењаче, уврх Радојевића, највећег заглавачког засеока. Удаљен је од центра Заглавка око четири километра, до њега се стиже асвалтним путем дугим око три километра, а остатак је сеоски „колски“ пут. Доскора је био у сасвим добром стању, могао се без тешкоћа сачувати од пропадања. Било је, додуше, неких иницијатива да се изглед кнежевог двора сачува, на то су упозоравали неки историчари и публицисти, својевремено је о томе писао и „ББ глас“, али, како сада ствари стоје, од тога неће бити ништа. И – нико неће бити одговоран за то. Кажу: због забити и очигледне запуштености бесмислено је одвајати средства из ионако слабе ризнице за културу и историју!

Има ли спаса за Кнежев двор?

Има ли спаса за Кнежев двор?

Све до 2000. године у овој кући, поред историје дуге два века, живела и Вида Симеуновић. Бака Вида се одавно преселила у центар Заглавка. Кнежев двор и након њеног пресељења одоловао зубу времена,  а после оних великих снегова 2012. године кров се урушио и пао, остале су само зидине. Сведок бурне прошлости Заглавка и читавог Подриња, некадашње Соколске нахије, доживљава свој тужан крај, на срамоту свих оних који су о томе морали бринути.

Ко је, заправо, био кнез Никола Новаковић? Историчари, али и неки овдашњи публицисти су непобитно утврдили да се родио око 1750. године у Заглавку, а да је старином из црногорског племена Цуца. Отац Новак се у првој половини осамнаестог века, у време великих миграција и сеоба, населио у заглавачкој махали Орашац, која ће много година касније по Николином брату Радоју добити данашњи назив – Радојевићи. Никола није имао директних потомака, а Радојевих петорица синова су понели најпре презиме Радојевићи, а потом постали родоначелници већине данашњих  фамилија из овог засеока. Њихови потомци су Тимотијевићи, Симеуновићи, Милошевићи, а највероватније су им у ближем сродству и Јовановићи, Марјановићи, Стојићи, Гачићи…

По свему судећи Никола је био писмен и оштроуман човек, па се тако и наметнуо као предводник Сокољана у многим биткама током Карађорђрвог устанка, напоредо са знаменитим јунацима као што су Хаџи Мелентије, Лука Лазаревић, Јован Томић Белов… По неким сазнањима је био учесник битке на Љубићу код Чачка, у Другом устанку, ослободилац Соколске нахије, да би од Карађорђа и Совјета добио и звање кнеза. Био је прави народни вођа и праведан судија, о чему сведочи и његово познато писмо кнезу Милошу у мају 1816. године, у коме јавља да због великог сиромаштва има доста тешкоћа око прикупљања пореза. Познато је да је тада пао у немилост код кнеза Милоша „због неделотворне борбе против хајдучије“. Спасли су га кметови горњег дела Соколске нахије који су у одговору „милостивом господару“ навели да кнез Никола не сноси никакву кривицу. Грех му је, изгледа, био опроштен, али у последњи час. У јануару 1818. године кнез Никола је последњи пут предао прикупљени порез Кнежевој канцеларији у Крагујевцу, да  би већ на почетку наредне године умро у свом родном месту. Сахрањен је на гробљу у Радојевићима, данас је сачуван и надгробни крст – обележје са једва читљивим записом: „…Никола Новаковић… села Заглавка… кнез Сокоске наије“.

Надгробно обележје кнеза Николе

Надгробно обележје кнеза Николе

Кућа коју је кнез Никола градио пре више од два века била је у своје време значајна грађевина, добро утврђено здање које је пружало добру заштиту од евентуалних нападача. Дебели, камени зидови подрума служили су као тврђава са пушкарницама. На спрату су биле разне одаје и кнежева канцеларија, где је кнез примао кметове и виђеније људе, судио и управљао нахијом. На западној страни је био чардак, доксат, одакле је пуцао видик у правцу Дрине одакле је могла доћи опасност, па чак до Калуђерских Бара. У подруму је, за „недај боже“, био и извор добре пијаће воде, упркос народном веровању да „жива вода“ у кући није добар знак. Кућа – кнежев двор, била је у прво време покривена дрвеним црепом, такозваним „шашовцима“. Негде пред Други светски рат двор је делимично реновиран, па је замењен цреп и део столарије.

Кнежев двор - данас

Кнежев двор – данас

Имамо нека сазнања да је својевремено, пре неколико година, сачињен  и пројекат спасавања Кнежевог двора у Заглавку, који је требао да буде достављен општини Бајина Башта. Није нам познато да ли је, и када је пројекат стигао у надлежност локалне самоуправе, али се посигурно зна да никада није стављен на дневни ред Скупштине општине.

Кнежев двор, сведок једног бурног времена и историје овога краја, доживљава своје последње дане. Треба на крају рећи, још једном подсетити, да онај ко не поштује своју историју не може имати ни будућност…

 O. Додић

Дрина Инфо

 

Ова вест је прочитана 896 пута.