Драган Васиљковић, у јавности познатији као капетан Драган, после суђења написао је исповест из затворске ћелије у Сплиту, земљи у којој води грчевиту правну борбу и која га је унапред осудила, а пре тога протерала 300.000 његових сународника са огњишта која су им вековима припадала.

Извор: svisrbiuparizu.com

Извор: svisrbiuparizu.com

Легендарни вођа „Книнџи“, специјалац који је из Аустралије дошао у Книн да брани Србе од повампирених усташких хорди, у списима које је написао послао је важне поруке о односу са другим затвореницима, односу Хрватске према својим војним ратним ветеранима, усташтву, судском исходу.

Разбили смо их на фронту

- Ја себе доживљавам као човека који је себе и своје посветио Србији и Србима у последњих четврт столећа. Ја сам сигурно један од ретких ко је у пуној снази са тридесетак година старости дошао у Србију. Имао сам леп авион са седам седишта, прекоокеанску јахту, коју сам довезао из Аустралије. Више пара него што ми је било потребно за одржавање стила живота који сам водио. Мала авио-компанија коју сам почео градити у Србији ми је од самог почетка доносила више новца него што сам био у стању да потрошим.

Међутим, поверовао сам да је моје ангажовање у заштити мог народа далеко важније. Моје појављивање у Крајини је направило невероватан импакт. Нико тако нешто није могао да очекује. У релативно кратком периоду, од априла до јула 1991. године, догодио се препород, ситуација на бојишту је окренута за 180 степени. Када је изгледало да су усташе поражене и да ће Хрватска бити принуђена да седне за преговарачки сто, донесена је одлука да се „Книнџе“ расформирају и ја сам, не својом вољом, удаљен из Крајине.

Други затвореници ме поштују

Од тренутка када ме је хрватска полиција преузела са аеродрома у Сиднеју па до данашњег дана не могу рећи једну ружну реч за хрватску полицију, затвореко особље, па чак ни за хрватске затворенике.

Капетан драган на суђењу

Победићу, у то сам сигуран

У коначници очекујем апсолутну победу, без икакве резерве. Правда је можда спора, али је достижна. У принципу, ми смо већ оповргли апсолутно сваки сегмент оптужбе, односно они нису успели да изнесу нити један некомпромитовани доказ, тако да је основа наше жалбе да је судац фашистички злочинац и криминалац који уопште није размотрио доказе. Мада ја не очекујем никакву правду у фашистичкој Хрватској. Ово је само форма која се мора задовољити да би предмет могао отићи ван Хрватске.

Усташе су највеће кукавице

Никад нисам био одлучнији него сад. Овде, у овом прогону, не ради се о некаквим мојим неделима, већ је ово наставк стничког чишћења и застрашивања Срба. Оних малобројних Срба који су још остали у Хрватској, као и оних Срба који можда још размишљају да се врате својим домовима. Јер ако могу овако безобразно и бестидно, без и иједног јединог некомпромитованог доказа, да осуде Капетана Драгана на 15 година, могу сваког Србина на колико год им се ћефне.

Капетана Драга, првог од „книнџи“, које су у историју као најхрабрији међу храбрима, оличење поштовања војничког кодекса и витешког понашања, ушла на велика врата и против којих никада нико прстом није упро. Ако то могу првом „книнџи“, могу сваком Србину. Не смемо заборавити: Усташе су опасне не зато јер се боје. Те кукавице се боје и сопствене сенке, упитајте становнике Глине.

Усташе су опасне зато што се ничега не стиде, не знају шта је срамота. У стању су да певају „Данке Дојчланд“ и да не поцрвене. Ништа им није свето. Хрвастка је остала дужна како мени, тако и у односу на 300.000 Срба, које је прогнала са својих огњишта. Дуг јој се мора утерати кад-тад! Али не смемо их потцењивати.

Држава ми није дала ни поштанску маркицу

Да ли сам задовољан односом официјелног Београда према мени? Волео бих да поставите исто питање официјелном Београду. Било би интересантно чути шта би имали да кажу. За последњих 12 година ја од официјелне Србије нисам добио ни поштанску маркицу. Никада ме нико званично није упитао да ли ми нешто треба, да ли после 12 година без плате имам новца за телефон, на пример.

Једном сам замолио конзула у Аустралији да ми одштампа неку хашку пресуду која би можда имала неког утицаја у мом случају. Месец дана касније сам добио поруку да за то конзул нема буџет, а коштало је 25 долара. Толико га је било срамота да ми се више није јавио. Шта мислите како сам се тада осећао. само захваљујући СПЦ, ја и моја породица смо опстали ове године.

Извор: Телеграф

Ова вест је прочитана 374 пута.