Дејан Ђорђевић „Поп“, дугогодишњи голман Фудбалског клуба Перућац, члана Златиборске окружне лиге, је вероватно најстарији активни играч у Србији. Мрежу Перућана успешно чува и у 55. години живота.

Дејан Ђорђевић

Дејан Ђорђевић

Његови први сусрети са фудбалском лоптом и тереном десили су му се у раном детињству када је до седме године живота живео код бабе и деде у родној Бајиној Башти. Деда Миодраг редовно га је видио у Луг да гледа Слогине утакмице.

- Заволео сам утакмице, одушевљавао се највише голманима. Они су ми били нешто посебно јер су једини могли да играју ногама, главом, али и рукама. Деда ми је обећао да ће ме кад завршим четврти разред основне школе одвести у Слогин подмладак. Вероватно би то тако и било да ме мајка није пред полазак у школу одвеле код себе у Београд. Ту су се угасили моји фудбалски снови – каже Дејан Ђорђевић.

Љубав према спорту у њему је и даље тињала. Као ученик осмог разреда осмелио се да покуца на врата у комшилику где је био Рукометни клуб Београд са Карабурме, у то време члан Друге лиге Југославије. Стао је на гол и одмах побрао симпатије управе и старијих играча. Ту је остао до одласка на одслужење војног рока.

- По повратку из војске, вратио сам се у Бајину Башту где су ми понудили радно место рендген техничара на коме сам и сада. Укључио сам се у спортска дешавања градића на Дрини тако што сам учествовао на многим фудбалским турнирима у малом фудбалу. Видећи моје одбране, људи из ФК Слога су ме позвали да се опробам на великом трену. Прихватио сам позив тадашњег тренера Милорада Стојановића Керија и чувао Слогину мрежу годину и по дана – вели Поп.

Дејан Ђорђевић "Поп" на радном месту у Дому здравља

Дејан Ђорђевић „Поп“ на радном месту у Дому здравља

Кад је у Перућцу 1995. године основан истоимени фудбалски клуб, за тренера је постављен млад стручњак Стево Павловић. Позвао је Попа да пређе код њих. Од тада је незамнељив голман Перућца.

Већ на старту клуб је направио пријатно изненађење. Постао је првак Општинске лиге Ужице, зхављујући у доброј мери и одбранама „Попа“, и изборио пласман у Златиборску окружну лигу у којој игра и сада.

Здравље га је добро служило све до 2006. године када су лекари утврдили да има карцином грла.

- Мало је ко веровао да ћу савладати опаку болест. Ја јесам, нисам се предао. У зимској паузи између две полусезоне обављена је операција. Остао сам без гласних жица, али без икаквих других последица. Сви су као у чуду гледали кад сам се појавио на припремама за пролећну сезону. Мислим да ми је бављење спортом, допринело да превазиђем све недаће. То су ми рекли и лекари –истиче Поп.

На почетку овогодишње сезоне Перућац је и из три утакмице сакупио седам бодова и најавио кандидатуру за зонски ранг.

- Имамо добру екипу, младог и амбициозног тренера Ивана Максимовића и вредну управу на челу са председником Ратком Савићем. Волео бих да мој Перућац постане зонаш, био би то врх моје голманске каријере – каже Поп.

Саиграчи га воле и поштују, људи из управе за њега кажу да је изузетан човек. Спреман је да помогне клубу у сваком тренутку. Није се либио ни да заигра у нападу када није било довољно играча за почињање утакмице. О њему све најбоље говоре и запослени из Дома здравља „Евелина Хаверфилд“ из Бајине Баште где Ђорђевић ради као медицински техничар.

- Пријатељи се шале и кажу да ћу са гола отићи кад будем одлазио у пензију. Немам ништа против да тако буде, али је вероватније да ће крај фудбалске каријере доћи бар за неку годину пре – каже Дејан Ђорђевић.

ДЕДИН ФУДБАЛСКИ ГЕН

Дејан је фудбалски ген наследио од деде Миодрага Ђорђевића, познатог и уваженог бајинобаштанског свештеника званог Поп Бели. По њему је добио надимак „Поп“.

- Деда је пре Другог светског рата играо за Слогу из Бајине Баште, а после рата био је њен први тренер, касније активни и почасни председник клуба. Од својих 88 година живота спорту је поклонио преко седам деценија – прича Дејан.

НЕ ПРОПУШТА ТРЕНИНГЕ

Иако је на половини шесте деценије живота, Дејан Ђорђевић односи се према клупским обавезама као да је на почетку каријере.

- Не пропуштам ниједан тренинг ни утакмицу. Тако ће бити док ми то прија. Кад осетим да ми је то терет, окачићу копачке и рукавице о клин и преселити се у публику. Тад ћу моћи да се посветим више супрузи, кћеркама и унучићима – вели Ђорђевић.

Дрина Инфо

Ова вест је прочитана 1403 пута.